Trenutak istine #3 ZAVRŠENA ✅️

Dvanaesto poglavlje - Pomirenje

Po zalasku sunca, usledio je početak naizgled prijatne večeri. Ekipa je već odavno tumarala Nikitijem i provodila ostatak dana malo na plaži, a malo po restoranima i u šetnji. Preovladavao je smeh, šale su se nizale baš kao i fine teme za razgovor, brojne grupne fotografije, selfiji i komplimenti, koje bi muškarci svako malo udelili svojim lepšim polovinama. Klara je uspela da privuče pažnju Stefanosu. Grk je bio vrlo uporan u tome da joj bude što bliže, dok se ona istovremeno trudila da drži najveću moguću distancu. Nije joj bilo jasno čime ga je to zadivila. Njihova igra mačke i miša nije mogla da prođe neopaženo. Devojke su isprva smatrale da je to nešto što bi trebalo da joj laska, ali su nakon pola sata promenile svoja mišljenja i okrenule se ka osećaju netrpeljivosti tog naočitog muškarca, koji je verovatno mislio da može da pridobije bilo koju devojku. Momci su, sa druge strane, sve vreme držali Antonija na oku i nisu mogli, a da ne primete, kako tiho besni i trudi se da ostane miran na Stefanosovo ponašanje.

Pošto su zajedno ručali, Antoniov i Klarin prvobitni plan je morao da otpadne, te su svoj razgovor morali da malo pomere. Tako su došli do trenutka kada je tačno u devetnaest časova Stefanos primio vrlo bitan poziv i odmah nakon toga im saopštio da će moći da se zadrže ovde još svega dva sata, nakon čega će ih vratiti nazad u Kaliteu i otići tamo gde ima posla. Svi su se složili da to vreme provedu na način na koji žele, te da se u tačno dogovoreno vreme nađu kod jahte u marini. Nije im trebalo ni dva minuta da se raštrkaju, ali su, na kraju toga, na istom mestu ipak ostali Klara, Antonio i Stefanos, bez svoje pratnje.

„Moram da priznam da ste izuzetno lepa žena, Klara. Tako mlada, a tako predivna... Verujte mi, da ste rođeni u doba kada su ovom zemljom vladali bogovi, čak bi vam i Afrodita zavidela na lepoti, a za Helenu Trojansku ne bi ni čuli. Želeo bih, naravno uz vašu dozvolu, da vas povedem u jednu laganu šetnju i da se, pre nego što odem, još malo nagledam vaših iskričavih očiju", govorio je Stefanos kao da je progutao svu svetsku poeziju. Antonio je okrenuo glavu u stranu da bi neometano mogao da zakoluta očima, dok se Klara postiđeno osmehnula. Nije navikla da u jednom mahu dobije enormnu količinu komplimenata, a to je ono čega je Stefanos bio svestan.

„Druže, ona je..." Antonio je započeo, ali ga je Klara brzinski prekinula.

„Laskate mi, gospodine. No, ne mogu, a da se ne zahvalim na vašim divnim rečima. Nažalost, morala bih da vas odbijem, jer sam još juče obećala Antoniju da ću sa njim malo prošetati ovuda." Potrudila se da njeno odbijanje bude što pristojnije. Primetila je na momenat iznenađenost u Antoniovim očima, ali je odmah vratila pogled na Stefanosa, koji je nelagodno namestio svoju frizuru. Odmerio je Antonija, pa se usiljeno osmehnuo, iako je goreo od neverice da je po prvi put u životu odbijen. Klara je pokušala da dokuči njegovo trenutno raspoloženje zbog njenog odgovora, ali je Stefanos ipak ostao potpuno miran i staložen.

„Razumem. Onda ću vas ostaviti da uživate. Želim vam prijatan ostatak večeri, vidimo se u marini!", uzvrati Stefanos, pa se okrenu na peti i ne sačekavši njihov odgovor, odjurio je što dalje od njih u svega par koraka.

Klara je izdahnula olakšano, a Antonio se glasno nasmejao, čime je privukao njenu pažnju. „Šta je smešno?", upitala ga je onda kada su krenuli da šetaju.

„To što si ga ohladila u sekundi, pa je odskakutao kao posrani golub", reče Antonio i nastavi da se smeje. „Znaš, to mu se verovatno nije desilo do sada. Navikao je da svojim šarmom, izgledom i bogatstvom zadobije pažnju i vreme bilo koje žene. Tako je i pokupio one njegove pratilje. Jednom sam ga u šali nazvao Stefanos i sedam patuljčica, pa ga nisam čuo narednih mesec dana, jer je bio ljut, a ja mislio da je potonuo negde u Egejskom moru."

Način na koji je Antonio govorio je uspeo da nasmeje i Klaru. „Kakva arogancija! Pitam se zašto mi to deluje poznato..."

Antonio joj je uputio ozbiljni pogled. „Budeš li rekla da sam arogantan poput njega, baciću te u more!" Prstom je pokazao na mali betonski zid, koji je sakrivao deo plaže i odakle se videla voda koja je svetlucala i presijavala se pod silnim svetiljkama na ulici i sa obližnjih izloga i hotela. Klara ništa nije rekla na to, već je nastavila da se smeška i hoda na svega metar od njega. Primetio je da im je tišina doslovno pokucala na vrata, pa je rešio da je spreči da se uvuče između njih i dodao: „Mislim da bismo sada mogli da porazgovaramo, ali prvo da sednemo negde, može?"