"Halo", javio sam se na pripejd telefon, otvarajući oči, pri čemu mi je jutarnje sunce udarilo u oči i zaslepelo me na trenutak.
Niko se nije odazvao sa druge strane na trenutak pa sam se pridigao, svlačeći prekrivač sa sebe. Dozvolio sam sebi sekundu da pogledam po dnevnoj sobi, a zatim se vratio osobi sa druge strane.
"Halo?", odgovorio sam jasnije, a sekundu kasnije se glas odazvao.
"Zdravo Makse", ukočio sam se na trenutak, začuvši glas koji još uvek, posle svih ovih godina, pamtim. Taj glas me je podsetio na svu prljavštinu moje prošlosti. Do sada sam se trudio da ga izbrišem iz sećanja, ali to kao da nije bilo moguće.
"Zašto me zoveš Aspene?", oslovio sam svog polubrata, mrsko i otrovno ispljunuvši njegovo ime.
"Znam da nemam pravo da te zovem ali..."
"Nemaš, tako je", odlučno sam ga prekinuo pre nego što je u opšte i završio rečenicu, "Posle svega što se desilo i posle svega što tačnije... nisi uradio, ne bi trebalo da se usudiš da me pozoveš. Čak u opšte neću ni da pitam za razlog, jer me ne zanima", prekinuo sam vezu pre nego što se išta sa druge veze začulo. Siguran sam da čak i da je Aspen progovorio, ne bi ništa promenilo.
Pre petnaest godina, Aspen Agapov, moj takozvani polubrat, odlučio je da napusti zajednički dom u kome smo živeli sa mojim ocem i našom majkom. Majka nam je umrla kada sam imao samo sedam, a Aspen dvanaest godina pa smo tako ostali sa Vladimirom. Mojim ocem i Aspenovim očuhom.
Aspena i našu majku je Aspenov otac napustio kada je Aspen još bio dete, a tek kasnije je naša majka, Rene, upoznala Vladimira - mog oca. Bolje da nije. Iako se ja ne bih rodio da se nisu upoznali ali... Vladimir je doneo samo pakao u naše već napaćene živote pune siromaštva i jada. A onda je Rene umrla pre nego što se išta ispravilo u našim životima. Nedugo nakon toga sam ja završio u zatvoru, Vladimir u kolicima i... to je poprilično cela priča. Priča puna mizerije i tuge. Moja životna priča.
Prekinuvši svoje zbrkane misli, ustao sam sa kauča i obavio jutarnju rutinu baš u trenutku kada je moj najbolji prijatelj ušao u stan.
"Evo me", najavio se sa osmehom, noseći u rukama kese sa doručkom.
"Sinoć si zaspao mrtav umoran na kauču pa nisam hteo da te diram. Evo doručka", stavio je doručak na sto ispred mene, kada sam ja osetio krčanje stomaka i navalio na isti.
"Hvala ti brate, ne znam šta bih bez tebe", govorio sam kroz zalogaje, "Ne bih imao gde da prespavam da nije tebe, stvarno, ne znam kako da ti se odužim za ovo Džeje", priznao sam, posmatrajući Džeja kako ležerno sipa sebi kafu i navaljuje se na kuhinjski pult.
"Ma ti si lud. 'Alo, mi smo najbolji drugovi i ne samo to, kao braća smo. Braća smo iako nam venama ne teče ista krv. Ne budali tu nego uživaj, hajde", otpio je gutljaj kafe, zapretivši prstom meni, "I nemoj da si se usudio da odeš, znam da nemaš prebijenu paru, tako da si ovde sa mnom sve dok se ne snađeš. Možeš da istrpiš cimera naredni period, zar ne?", upitao je, misleći na sebe i čitajući moje namere. Nameravao sam da pristojno odbijem zbog njegove dobrote ali kada sam video njegov jasan pogled koji je upućivao da će me "prebiti" ukoliko budem odbio, blago sam klimnuo.
"Ali svakako ti vraćam novac za dane provedene ovde kada se malo skrpim", sada sam ja zapretio prstom, kada je mahnuo rukom.
"Opusti se Maksime, braća smo", odgovorio je, odskakutajući do svoje spavaće sobe poput dečaka, a njegov odgovor me je podsetio na to šta pravo bratsvo znači.
Žrtvovati se. Boriti se. Biti lojalan.
***
"Jesi li siguran da hoćeš ponovo u ovo sranje?", upitao je Džej, uvodeći me u taman tunel pun grafita, u kome smo se nalazili jer su nas čuvari propustili na početku, videvši naše poznate prijateljske izraze lica.
CZYTASZ
Poljubac Inferna
Akcja[Treća i poslednja knjiga serijala Inferno. Knjige se mogu čitati zasebno.] ❝Šta zna želja šta je zabranjeno.❞ Taj grubijan... taj opaki muškarac je čak i posle prvog susreta na meni ostavio trag. Otrovni ugrizi prošlosti su ostavili veliki ožiljak...
