Poljubac Inferna

Četvrto poglavlje

U trenutku kada sam izašla iz kluba, začula se zaglušujuća eksplozija i glasan tresak, od koga su mi uši zazujale.

U sledećem momentu, kroz maglovit sluh sam mogla čuti muške povike i ženske vriskove koji su dolazili iz unutrašnjosti Inferna. Posmatrala sam kako se obezbeđenje rojilo i dalo u akciju, sa pištoljima podignutim ispred sebe. Ulazili su u klub, proveravajući situaciju i evakuisajući ljude iz objekta.

Bacila sam još jedan pogled na polu osvetljenu ulicu u kojoj se nalazio Inferno, gde sam dopustila da se unište možda mnogi životi kako bih ja spasila jedan. Dopustila sam sebi da pomislim kako sam jadna, očajna i depresivna postala od kako se sve loše vratilo u moj život. Zatim sam pomislila kako izgleda loše stvari nisu ni nestale, već su se samo na kratko zaustavile.

Pokrenula sam auto i uključila se u saobraćaj, razmišljajući o ideji kako bi izgledao moj život da nema svih loših ljudi i dela u njemu. Da li bi me to činilo boljom osobom?

Sat vremena kasnije, toplo tuširanje me nije opustilo.

Ako kažu da topla voda treba da opusti čoveka, onda sam sigurna da uz to moraju da napomenu da mora mozak da vam bude bistar kako bi opuštanje uspelo. Kako psihički nisam bila usredsređena na tuširanje već na misli koje su mi lutale do Inferna.

Molila sam se da niko nije povređen, dok sam u isto vreme razmišljala o posledicama koje će Tanatos ostaviti ukoliko mu se ne bude svideo rezultat. Bilo kako bilo, ja ispaštam u svakom slučaju.

Nekada je bolje ne pomagati. To sam na teži životni način saznala, dok me je vodilo iskustvo. U krvi mi je bilo da pomažem ljudima. Vidim prosjaka, pružim mu novac. Ugledam staricu ili starca, pomognem mu da pređe pešački prelaz. Nanesem nekom životno teške povrede od eksplozije bombom... da li je tu postojalo iskupljenje?

Ponekad za neke grehove nema iskupljenja, isto kao što se preko nekih stvari ne može i ne treba preći. Neki potezi ne mogu oprostiti. Neki ljudi se ne mogu preboleti.

A ja nisam mogla da prebolim... rane na leđima od udaranja kajšem su zarasle ali sećanja nisu. Kao da su te batine ostavile dubok rez u mojim snovima i nadanjima da me je to uvek kočilo kada sam trebala da napravim neki veći korak. Obećala sam sebi da neću dozvoliti da me prošlost koči, a upravo to se desilo.

Prošlost mi je zakucala na vrata i umesto da se stojećki izborim.. pustila sam da me pokosi. Sa tom mišlju sam se potpuno raspala na podu tuš kabine, puštajući da mi se do sada neprolivene suze stope sa vodom.

Kasnije, posmatrajući svoj odraz u ogledalu, zapažala sam razlike.

U odrazu sam pronašla devojku u bademantilu, duge crne kose koja se prelivala na duže od polovine leđa. Ovalno lice mi je prikazivalo uplakane zelene oči, koje su sada otekle od plakanja. Korektor više nije prikrivao podočnjake, zbog čega sam izgledala još jadnije. Prćasti nos mi je bio crven od silnog plakanja.

Nisam mogla prepoznati sebe u ogledalu. Dugo nisam videla sebe ovakvu... očajnu i psihički uništenu. Jedina razlika između sadašnje mene i mene iz prošlosti bila je to što sada nisam osećala strah. Ne strah od batina, već od toga da li ću biti dovoljno snažna da ujutru ustanem iz kreveta. Molila sam se, ne da me Tanatos ne izudara, već da me ne izudara toliko da ne mogu da ustanem iz kreveta.

Molila sam se da bude blaži.

Sada mi je došlo da pljunem sebi u lice. Koja žena dozvoljava sama sebi da bude mučena? Sadašnja verzija mene bi potpuno drugačije postupila u prošlosti. Dohvatila bi prvo odbrambeno oružje i zabila mu pravo u grudi - i bila sam spremna na to. Ljudi kao što je Tanatos se ne mogu iskupiti ili pokajati. Njihov jedini spas i rešenje je smrt.