subota, 18. april 2015.
Beograd
Danas se udajem za čoveka koji me obožava, koji je spreman sve da uradi za mene i za nas. Pomalo sam nervozna, ali znam da donosim ispravnu odluku. Juče sam se spakovala i otišla kod ujke i ujne, jer je takav dogovor bio. Nema potrebe da idem čak do Novog Sada, kada sam ovde uvek dobrodošla i osećam se kao kod svoje kuće. Ujka mi je pružio ljubav i pokušao je da mi zameni oca. To mu je odlično išlo za rukom, ali u dubini duše sam patila za biološkim ocem. Danas kada znam ko je on, odlučila sam da me on uvede u crkvu. Ujka i ostali su me podržali u tome i rekli mi da je to ispravno bez obzira na sve.
Probudila sam se jutros rano – negde oko pola sedam. Imala sam budalast osmeh na licu kada sam ugledala poruku od Strahinje koju mi je poslao u 4:55h:
To što se danas ženim ne znači da ću uskratiti sebi ekstremne stvari koje me ispunjavaju. Odoh na trčanje, draga, VIDIMO se. Kisss.
On nije normalan.
Ustala sam, namestila krevet i otvorila prozor. Ujna je već budna – čačka nešto oko bašte.
– Dobro jutro.
Ujna se okreće i gleda me nasmejana. – Dobro jutro, lepotice. Zašto si ustala ovoliko rano? Biće ti potrebna snaga danas.
– Znam, ali ne mogu da spavam. Uzbuđena sam i nervozna.
– Sad ću da uđem unutra da pijemo kafu. Svi još uvek spavaju.
Ušla sam unutra, ogrnula kućnu haljinu i otišla do dnevne sobe. Ujna je ušla sa kafama par minuta kasnije.
– Da popijemo mi kaficu mirotvorku pa da nam dan lepo počne. Ovaj poseban dan, Lolo.
– Da, stvarno je poseban. Je l' normalno da sam ovoliko uzbuđena i nervozna?
– Ma da, sasvim normalno.
– Baka još uvek spava?
– Zamisli spava. – smeje se. – Uvek ustane pre mene i gunđa kako sam lenja. A zašto bih ustajala u pet ujutru kao ona? Šta da radim u pet ujutru?
– Možeš recimo da ideš na trčanje, kao moj ludi Strahinja.
– On je stvarno lud. Ne bih trčala ujutru pa da mi platiš.
– Bogami ni ja. Jedva se dignem iz kreveta, a kamoli da trčim. Ooo, ujna, baš sam živčana.
– Pokušaj da se smiriš. Hoćeš da drmnemo po jedan viski?
– E? Ne znam da li je dobro zbog bebe...
– Ma da, bre. Slobodno.
– Onda može, donesi.
Nazdravile smo nekoliko minuta kasnije i drmnule viski.
– Da iskoristimo ovu tišinu, jer posle... nećemo imati ni jedan minut mira. – smeje se ujna.
– Oh, da. Jesi li se čula sa mojom majkom?
– Jesam sinoć i... izgleda da je bila pijana.
– Ponovo je počela da pije.
Moja majka godinama unazad ima problem s alkoholom. Nekoliko puta je baka molila da ide na lečenje, ali je ona tada rešila sama da prestane. Mada to su bile samo prazne priče, jer nije prestala. Pila je kad je stigla, opijala se, a mene je to izbacivalo iz takta.
– Ne zanima me. Neće mi biti žao i ako ne dođe.
– Ma doći će, ne lupaj.
– Ne zanima me, kažem ti.
Dva sata kasnije stojim ispred ogromnog ogledala. Izgledam predivno i sveže. Šminka na meni je prirodna, a frizura je očaravajuća – opuštene lokne koje slobodno padaju su lagano zakačene predivnom krunicom. Baš kao što sam zamišljala. Strahinja voli kada mi je kosa puštena.
Okrenula sam se prema ormaru na kom visi moja venčanica. Pređem pogledom po njoj i stresem se. Ova venčanica će ga ostaviti bez daha i naterati ga da padne na kolena. Pogledala sam na sat i shvatila da ćemo se sresti za dva sata. Ponovo se okrećem ka ogledalu i tada primećujem nešto što nisam primetila malopre.
SAVRŠENO OKRUGLA MODRICA NA VRATU!
Njegov rad.
Kako to da šminkerka malopre nije primetila?
O ne, moram sada sama da sredim ovo da niko ne primeti. Brzo okrećem Brankin broj i zovem je.
– Devojko, gde si? – upitam je uzrujano.
– Upravo sam izašla iz frizerskog salona. Zašto si živčana toliko?
– Gde ti je onaj puder koji prekriva tetovaže?
– Uhhh, ne znam da li ima nešto u tubici. Mislim da sam sve istrošila.
– Baki, odi do drogerije i kupi ga, pa mi ga odmah donesi jer mi hitno treba. Molim te.
– Gde, bre, sad da ti nađem taj puder? Ja to poručujem preko interneta...
– Nađi ga kako znaš i umeš!
Prekidam poziv i bacam telefon, pa ponovo stajem ispred ogledala.
Baš se vidi.
To mi je napravio pre nedelju dana, ali sam mislila da će proći i nisam ni obraćala pažnju. Sada je baš grozna, tamna i vidljiva.
Začula sam tiho kucanje na vratima.
– Slobodno.
U sobu ulazi baka. – Stigle su ti drugarice i kuma.
– E super. Pozovi ih da dođu da mi pomognu da obučem venčanicu.
– Hoću. – rekla je i zagledala se u mene. – Prelepa si.
– Hvala ti, bako. – prišla sam joj i zagrlila je. – Hvala ti za sve.
– Rasplakaćeš me. Idem ja da ih pozovem. – reka je i brzo izašla iz sobe.
Minut kasnije ulaze moje lude drugarice i kuma Tara. Skočile su na mene i umalo me nisu oborile. Kada smo se ismejale i isćaskale na brzinu počele su da mi pomažu oko venčanice. Nervozno sam skakutala i čekala Brankicu da naiđe. Ne nađe li mi puder otkazujem jebenu svadbu. Ovakva ne mogu da uđem u crkvu.
Taman kada sam krenula da je zovem uletela je zadihana u sobu.
– Jeb'o te puder. – jedva govori. – Zamalo da zakasnim.
– Zakasniću ja na sopstveno venčanje, majmune. Gde si dosad?
– Pa tražila sam ti puder. – baca bočicu pudera na krevet.
– Otišla sam da se spremam, luda ženo. – odjurila je iz sobe.
Drugarice i kuma su otišle ispred da se slikaju i vesele, a ja sam ostala ponovo sama. Iskoristila sam tu priliku i odmah krenula da prekrivam modricu. Ovaj puder je spas za ovakve slučajeve. Fantazija – sve je prekrio. Matirala sam ga puderom u kamenu da mi se ne skine i bila zadovoljna sobom. Sada mogu da krenem, a kada se završi svadba – Strahinja je gotov.
– Dušo. – pojavljuje se baka. – Idemo.
– Bako. – zakukala sam. – Mnogo sam živčana.
– Smiri se, nemaš potrebe da budeš živčana. Moramo da krenemo da ne zakasnimo.
– Okej, idemo.
– Mogu li pre nego što odemo da ti dam jedan savet?
– Nemoj, bako, sada molim te. – brzo govorim.
– Kada postaneš žena, postaješ i ogledalo svog supruga. Oni vole da misle da su glavni, a mi im moramo dopustiti da veruju u to. Muškarci su komplikovana stvorenja, trude se da zadrže svoju snažnu i muževnu stranu, ali bez nas su slabići. – osmehuje mi se. – Znam koliko te Strahinja voli, znam koliko je iskren i dobar, ali nemoj da zaboraviš ko si. Nikada nemoj da mu dopustiš da te promeni.
– Bako, ako me sada rasplačeš i razmažeš mi šminku, naljutiću ti se.
– Dobro, dobro, neću više. – grli me. – I srećan ti rođendan, malena.
– Ooo, hvala ti, bako. Volim te.
Tek kada smo stigli ispred crkve preplavila me je svest o tome kakav korak ću upravo uraditi. Ispred crkve su bili dragi ljudi, a Strahinja i njegovi ljudi su već unutra. Čekaju nas.
– Jesi li spremna, dušo? – prišao mi je Milan.
– Jesam. Gde je mama?
– Kasniće malo, čuli smo se. Stići će na opštinsko venčanje.
To me je jako pogodilo, ali nisam želela da kvarim svoje raspoloženje, već sam se samo osmehnula i uhvatila Milana podruku, pa krenula sa njim unutra.
Venčanje u crkvi je za mene oduvek bilo nešto posebno, večno, sveto. Ne samo zbog lepote ceremonije, nego i zbog važnosti kojom religija prilazi samom činu sklapanja braka između dvoje ljudi koji se neizmerno vole. Ponekad imam osećaj da se partneri boje venčanja u crkvi, ali ako je tako i ako nisu sigurni onda je najbolje da se raziđu. To je barem moje mišljenje. Svedočanstvo pred Bogom ovoj ceremoniji pridaje veliku važnost.
Uh!
Osećam svoje drhtanje i komešanje u želucu dok se suzdržavam da ne zaplačem jer znam da su sve oči uprte u mene.
Ispred sebe ugledam najlepšeg muškarca na svetu koji stoji pored oltara. Preklopio je dlanove i opušteno spustio ruke ispred svog predivnog trodelnog odela. Usne mu se u jednom momentu razdvoje i on samo lagano odmahne glavom, ne skidajući pogled s mene. Kada sam stigla do oltara, Strahinja svojim očima prelazi preko svakog dela mog lica. Prilazi mi i dodiruje mi lice. Stisnula sam njegov dlan, jer mi njegov dodir otklanja onu nervozu i živčanost. Smiruje me dok se naginje nada mnom i šapuće mi na uvo: „Predivna si, ako umrem sada to će biti od tvoje božanstvene lepote."
Pogledala sam ga i uzvratila mu kompliment: „Ti si neverovatan. Dok te nisam videla bila sam napeta i nervozna, ali sada je sve nestalo."
Sveštenik je par minuta kasnije počeo da izgovara niz molitvi, a nakon toga nam daje krune i govori nam da se one nose na glavi do kraja ceremonije. Zatim nam vezuje belo platno oko ruku, spajajući nas u jedno. Odmah zatim nas pita ono čuveno pitanje. Oboje izgovaramo sudbonosno DA i zvanično postajemo muž i žena pred Bogom.
Pijemo tri gutljaja vina iz pehara koji je namenjen samo za venčanje, a nakon vina zajedno sa sveštenikom i kumovima obilazimo nekoliko krugova oko oltara. Saveštenik nam je rekao da tako pravimo prve zajedničke korake.
Po izlasku iz crkve su nam svi koji su došli čestitali i odmah smo krenuli put restorana. Tamo su nas dočekali ostali gosti i matičar. Moram ponovo da kažem da je restoran koji smo odabrali predivan – pogotovo sam očarana prostorom oko bazena gde smo se odmah fotografisali i gde ćemo se kasnije fotografisati sa ostalim gostima. Baš kao u bajci.
Dok smo stajali ispred matičara, Strahinja mi nežno poljubi usne, a potom se spusti do mog uveta.
– Gde ti je nestala šljiva? – cereka se.
Namrštila sam se i pogledala ga. – Videćeš ti kasnije gde je nestala.
– Uh, kako je mogla da nestane od juče do danas?
– Ugrizao si me pre nedelju dana, nisi juče.
– Ma da, nego sam je juče video kada si kretala kod ujaka, a sada je odjednom nema.
– Tu je samo što je prekrivena dobrim puderom za tetovaže.
Strahinja je prasnuo u smeh a pogledi su bili uprti u nas. Bilo mi je pomalo neprijatno, jer budala ne zna da se kontroliše. Doduše, nisam ni ja ništa bolja.
– Taj puder se svakako skida, a ja planiram da overim ujed noćas.
Lukavo sam ga pogledala i taman zaustila nešto da kažem kada nas je matičar prekinuo.
– Možemo li da počnemo?
Oboje smo se uozbiljili i po drugi put izgovorili sudbonosno DA. Strahinja me je privukao u svoj zagrljaj i dugo me ljubio.
– Nikada jebozovnije nisi izgledala. – šapuće mi na uvo.
– Ljudi nas čekaju da se slikamo.
– Neka čekaju. – ponovo me ljubi. – Mnogo mi se sviđa tvoja venčanica. Mnogo, mnogo, mnogo.
– Volim te. – nagnula sam se nad njim i umesto da ga poljubim, spuštam se do njegovog vrata i iznenada ga grizem.
Ne ide da samo ja budem modra.
Glasno je jauknuo i svi pogledi su bili uprti u nas.
– Šta se dogodilo? – brzo nam je prišla baka. – Strahinja, sine, jesi li dobro?
Strahinja se drži za vrat i klima glavom.
– Šta mu je? – gleda me.
– Malo sam ga gricnula. – zakikotala sam se.
– Lolo? – gleda me baka zabezeknuto. – Ti nisi normalna.
– On nije normalan, bako. Pre nedelju dana me je ugrizao, ali i dalje imam šljivu.
Baka mi odmerava vrat, pa me pogleda namršteno. – Nešto ne vidim da je tako.
– Prekrila sam puderom za tetovaže, jer drugačije nije moglo.
– Kćeri, gosti čekaju da se slikaju sa vama. – prilazi nam Milan. – Je l' sve okej?
Klimam glavom. – Evo idemo. – uhvatila sam Strahinju podruku. – Idemo prvo da zaustaviš krv.
– Nema krvi. – smeje se. – Ovoga puta si bila blaga.
Pogledala sam ga i shvatila da nije uopšte strašno. Ima samo crveno na vratu.
– Hoćeš da naneseš malo pudera za tetovažu?
– Ponela si ga?
– Da.
– Može.
Uhvatila sam ga za ruku i odvojili smo se sa strane. Brzinski sam mu nanela puder, lepo utapkala pa prešla preko sa puderom u kamenu i matirala ga. Nema da mrdne.
– Idemo da se slikamo. – pogledala sam ga i odmah smo izašli ispred.
Slikanje je za mene bilo iscrpljujuće. Još nije ni počela svadba, a ja sam već umorna. Čim smo ušli u salu usledio je naš prvi ples. Taktovi pesme koju smo odabrali su krenuli a onda smo začuli i pevačev glas – glas mog oca koji je insistirao da isključivo on peva tokom slavlja. Pre nego što sam saznala ko mi je biološki otac, ujka ga je zamolio da peva na mojoj svadbi sa svojim bendom. Iako je bio pun, odložio je sve zbog naše svadbe.
Kad žena zavoli ima oči deteta
I na sve pristaje bez puno pitanja
Al' ne zaboravi da joj kažeš svaki dan
Da je voliš.
Kad zaspi umorna na tvojim rukama
Neka dobro zna da tu je sigurna
Al' ne zaboravi da joj šapneš u snu
Da je voliš.
I da ti znači sve baš sve
I da ne možeš bez nje
Da je trebaš najviše.
Kad te poljubi tad budi nežan,
Tiho reci joj da je ona ceo život tvoj.
Kad žena zavoli, svu ljubav kad ti da
Tvoj je ceo svet i nebo granica
Al' ne zaboravi da joj kažeš svaki dan
Da je voliš.
Kad žena zavoli tvoj je ceo svet
I nebo je granica.
Usledio je aplauz, a onda su nam se i ostali pridružili.
U jednom momentu dok smo svi plesali, ugledala sam majku kako ulazi u salu. Doterana i prelepa korača graciozno i zastaje kada ugleda Milana. Primetio je i Milan nju, ali nije prestao da peva, već joj je prišao, privukao je sebi i zaigrao sa njom.
Suza iz oka mi je kanula dok sam ih posmatrala zagrljene. Igrali su i izgledali kao pravi par – zaljubljeno. Mamina glava je bila spuštena na njegovom ramenu, a ruka oko njegovog struka. Tada sam ugledala suze u njenim očima.
– Rasplakaću se. – prošaputala sam Strahinji na uvo.
– Nemoj.
– Pogledaj moju majku.
Strahinja je podigao svoj pogled i posmatrao je nekoliko trenutaka.
– Meni se čini da je ona i dalje zaljubljena u njega. – govori mi.
– I on u nju. Pogledaj ih samo.
– Slažem se sa tobom. Šta ti misliš, da li postoji šansa za njih?
– Ne znam. Ja bih volela, ali oboje su jako teški i...
– Ljubav prevazilazi sve granice, divljakušo.
Nasmejala sam se. – Slažem se.
– Nego pogledaj kako ih ljudi posmatraju, nismo više u centru pažnje. – smeje se.
– Aha.
– Da iskoristimo to i odemo do apartmana.
– Ne možemo da...
Uhvatio me je za ruku i izveo iz sale. – Možemo. Ovo je naš dan.
Malo kasnije smo bili sami u apartmanu.
– Brak nam je sjajno počeo. – govori Strahinja.
– Hoćeš li da mi učiniš nešto? – upitala sam ga.
– Šta god poželiš.
– Da porazgovaraš sa Milanom i ubediš ga da porazgovara sa mamom, a ja ću porazgovarati sa njom... Da ih dozovemo pameti. Oboje su sami...
– To je trebalo mnogo ranije. – gunđa. – Hoću, pričaću s njim kasnije.
– Hvala ti. Idemo sada dole.
– Gde, bre, dole? Tek smo došli. Ne zajebavaj me.
– A ne, nećeš me sada uzeti. Jesi li poludeo? Zabrinuće se za nas a i... ne bi bilo normalno da odemo dole nakon seksa.
– Zašto ne bi bilo normalno?
– Zato što ne bi. Hajdemo dole. Pred kraj slavlja ćemo se popeti ovde.
– I prespavati ovde.
– Da, da.
– Tako smo se dogovorili.
– Znam. Hajdemo sada. Baka će prva da primeti da nas nema.
– Tvoja baka je ponekad neviđena gnjavatorka. Želim te samo za sebe.
– Polazi, gospodine.
– Prvo vi, gospođo.
Odmakla sam se i krenula ka vratima, ali se zaustavim jer me Strahinja ne prati.
– Hej.
– Idem, idem. – krenuo je za mnom i odmah smo se vratili dole.
Nismo prestali da igramo sve dok nisu izneli jelo. Tada smo seli sa ostalim gostima. Svi su navalili na hranu, a ja sam nekoliko minuta posmatrala ljude koji su danas sa nama.
Mnogo ih je, pola ih ne poznajem, ali oni koji su mi najdraži su mi blizu. Vidim ih. Vidim baku koja jede i posmatra majku koja sluša Milana kako joj nešto šapuće. Vidim osmeh na njenom licu posle dužeg vremena. Vidim i ujnu i ujku – srećni su. Pogledali su se u jednom momentu onako zaljubljeni i uzbuđeni. Vidim Snežanu kako pažljivo sluša Sofiju koja brblja nešto sve vreme. A onda mi pada pogled na Branku i njenog dečka Edgarda. Počinjem da se smejem, a Strahinja prestaje sa jelom i gleda me.
– Jesi li dobro, srećo?
– Jesam, jesam, izvini.
– Ništa nisi pojela. – mršti se.
– Nisam gladna.
– Moraš ovo da pojedeš sve.
– Strahinja...
– Sve. – mršti se. – I kaži mi šta ti je toliko smešno.
– Ma ništa. Setila sam se nečega.
– Čega?
– One alatke od trideset centimetara i... Brankine ispovesti. Sada kada ih ovako gledam još više mi je smešno.
Strahinja je počeo da se smeje. – Ludačo jedna. – odmahuje glavom. – Pre tri dana se umalo nisi uverila...
Prekidam ga. – Dosta. Da sam ti dopustila, verovatno ne bih mogla da hodam danas.
– Ma daj. – smeje se glasno.
– Ozbiljna sam i nemoj da me nerviraš.
– Šteta što sam zaboravio da ga ponesem za večeras.
– Svakako ne bih...
Prekida me poljupcem. – Sa mnom bi, siguran sam.
– Meni je dovoljan tvoj...
Ponovo me prekida. – Umukni inače te vodim gore. – ispija viski i obuhvata moju ruku svojim dlanovima. Uspravila sam leđa i pogledom brzo preletela po sali. Skoro svi gledaju u nas, a onda sam pogledala Strahinju koji već gleda u mene. U njegovim prelepim očima vidim čistu sreću.
– Lolo. – šapuće, ali meni se čini da nas svi čuju. – Prelepa moja Lolo. Samo moja. – nagnuo se i poljubio me. – Moram svima da pokažem koliko te volim i obožavam.
U grlu mi zastane knedla.
– Od one večeri kada sam te ponovo sreo, ne mogu da živim bez tebe. Moj život je sada lep, baš kao i ti. – odjednom je ustao i otišao do Milana. Prošaputao mu je nešto i ovaj je odmah ustao i otišao do benda. Trenutak kasnije mu daje mikrofon.
– Dragi gosti, želim da vam se obratim. – rekao je Strahinja preko mikrofona.
– Prvo hoću da vam se zahvalim što ste došli na ovaj nama važan događaj. Moja žena je zaslužila svu sreću ovoga sveta. Zaslužila je da bude čuvana kao malo vode na dlanu, zato što je najbolja žena na svetu. Rečima ne mogu da vam opišem koliko je obožavam i koliko sam uzbuđen zbog saznanja da ću ponovo postati otac. I to baš sa njom, mojom divljakušom koja me je odbacivala iz svog života kada smo bili mali. Tek nedavno, pre par meseci smo shvatili da smo mi u stvari suđeni jedno drugom. U našoj vezi, sada i u braku, ne postoji nijedna prepreka koja će nas rastaviti. Nijedna sila koja će nas udaljiti jedno od drugog. Draga, hvala ti za sve.
U bakinim očima sam videla suze, na ujninom licu vidim široki osmeh, ujka se ponosno smeje, a Brankica plače dok joj Edgard briše suze i pokušava da je nasmeje. Malena Iva sve to sa uzbuđenjem snima preko telefona. Snežana maramicom potiskuje svoje sobe. A mama i tata? Oni sede zagrljeni. Mamina glava je ponovo na njegovom ramenu, a njegova ruka je na njenom ramenu, dok druga ruka čvrsto stiska njenu ruku.
– Ova pesma je samo za tebe, divljakušo. – gleda me i taktovi pesme počinju, a Strahinja počinje da peva:
Ne zanima me što te svi žele u gradu
Ja hoću da si sa mnom tu u polumraku
Da ti skinem Luj Vi, taj tesni Guči,
Jer ove noći, mala moja, lekcija se uči.
Završava prvu strofu i meni kreće suza iz oka. Brzo sam je obrisala salvetom i osmehnula se, dok moj muškarac uveliko peva refren:
Kad svratimo do prvog luksuznog hotela
Kad tvoja noga bosa pređe preko mog tela
Kad zlatom budeš okićena, mia bela
Ti samo reci i dobićeš sve što budeš htela.
Dobio je ogroman i dug aplauz. Ustala sam, prišla mu i strasno ga poljubila.
– Hvala ti, ljubavi moja. – zagrlila sam ga čvrsto. – Kada si mi obećao da ćeš me olečiti, nisam bila sigurna da ćeš uspeti, ali sada ti kažem da si uspeo. Hvala ti što si me podigao sa dna i pružio mi život o kakvom sam samo sanjala.