''Ljudi uvek stižu u tačno vreme na mesta na kojima ih neko čeka.''
(Paolo Koeljo)
Ne postoje reči koje bi opisale sreću koju su Rouz i njene prijateljice osetile kada im je Vilijam saopštio da ostaju još nekoliko dana u Parizu. Zapravo, najsrećniji su bili Vilijam i Džon, jer su dobro znali da poslednje što treba da učine toga dana jeste da odu od Nikol i Mišel. Obojica su osetili da ne smeju da dopuste da jutro upropasti svu magiju koju im je donela prethodna noć: Nikol i Vilijam su onaj čuven prvi poljubac nastavili na svojoj klupi u parku, dok je Džonov i Mišelin prvi poljubac bio manje spektakularan i javan, ali ništa manje osećajan. Jednostavno, ti prvi poljupci sa osobom koju nam je odredila sudbina, ucrtaju nam put kojim koračamo, odrede našu budućnost i sećamo ih se čak i mnogo godina, pošto smo se prvi put poljubili.
Vilijam toga dana nije žurio sa buđenjem. Ponovo je ustao oko podneva, okupao se i odabrao ležerniju odevnu kombinaciju: farmerice, belu košulju i crni plišani sako. U unutrašnji džep stavio je naočare za sunce i uputio se prema restoranu kako bi nešto pojeo. U lobiju hotela sreo je šeika Saida koji ga je srdačno pozdravio.
''Bravo prijatelju!'', sa osmehom je rekao Said: ''Divim se tvojoj hrabrosti da na onakav način pokažeš svoja osećanja''.
Vilijam je bio blago postiđen: ''Ne znam koliko je bilo pametno da to vidi nekoliko hiljada ljudi''.
Šeik ga je blago pogledao: ''Mislim da je to videlo nekoliko miliona ljudi'', pružio mu je nekoliko novina: ''Očigledno još nisi pregledao dnevnu štampu i tabloide. Javnost je u isto vreme i zatečena i oduševljena''.
Neobjašnjiva tama spustila se na Vilijamovo lice. U trenutku je shvatio da takav luksuz nije trebalo sebi da dozvoli. Uvek se trudio da što manje bude prisutan u medijima, a sada su sve naslovne strane bile prekrivene fotografijama Nikolinog i njegovog plesa i naravno poljupca: ''Kralj turizma pronašao svoju kraljicu'', ''Valcer ljubavi'', ''Poljubac kod Ajfelovog tornja'', bili su samo neki od naslova kojima su se novine takmičile za što bolji tiraž.
Shvativši da se Vilijamu ovo baš i nije svidelo, Said je predložio: ''Mislim da ti je potrebno piće. I ja sam kasno ustao i mogli bismo zajedno nešto da pojedemo'', rekao je pokazujući pogledom prema restoranu.
Vilijam je potvrdno klimnuo glavom i uputio se prema restoranu svo vreme osećajuči na sebi poglede prisutnih. Tako to obično biva u životu: kad god uradimo nešto bitno i veliko, imamo utisak da svi gledaju baš u nas i da su njihovi međusobni razgovori vezani za nas. Ne postoji čovek koji bar jednom nije doživeo takav osećaj.
Konobari su bili veoma efikasni i Said i Vilijam su ubrzo uživali u ukusu teletine u sosu od šampinjona. Dugo su ćutali jer je Said osetio Vilijamovu potrebu da dobro razmisli o svemu u tišini. A Vilijam je u mislima još uvek igrao valcer sa Nikol. Mislio je na njene oči u koje su se uselile sve zvezde, sećao se njenog dodira, mirisa kože i njenog umilnog glasa. Bio je ponosan na sebe što je napravio ogroman korak ka svojoj sreći, a u isto vreme postiđen što je to učinio na takav način. Ali, ono što učinimo u ljubavnom zanosu često nikada ne bismo učinili onda kada nismo zaljubljeni. Takvo saznanje donelo mu je koliko toliko olakšanje po pitanju prethodne noći. Shvativši da je i previše ostao u tišini, okrenuo se Saidu koji ga je strpljivo posmatrao.
''Šta ti misliš o svemu ovome Saide?'', upitao ga je pokazujući mu na naslovnu stranu jednog tabloida.
''Mislim da je sjajno biti zaljubljen. A uz to i hrabar da pokažeš koliko si zaljubljen''.
''Ali, prijatelju, moraću jedno da ti priznam. Ja nju skoro i da ne poznajem'', rekao je Vilijam u kratkim crtama mu prepričavši sve od Nikolinog i njegovog prvog susreta do prošle noći.
Said ga je sa pažnjom saslušao, a onda se potrudio da mu da što bolji savet.
''Zašto ti Vilijame uopšte misliš da je uslov za veliku ljubav poznavati nekoga? Ne vidim razlog zašto je potrebno da neku devojku dobro upoznaš pre nego što joj priznaš da si zaljubljen u nju. Mnogo je dragoceniji onaj osećaj koji se javi negde duboko u srcu, onaj osećaj da misliš da nekoga poznaješ čitav život, a ne samo par sati ili par dana. Onaj koji je spreman da prati taj osećaj stiče ogroman uslov da na kraju bude i srećan. Oni koji zanemare te sitne glasove koji mu govore da je to osoba njihovog života, nikada je ne pronađu'', šeik je govorio iz srca odigravši ponovo ulogu glasa razuma u Vilijamovom životu.
I zaista, dok ga je slušao, Vilijam je shvatio da je Said potpuno u pravu: tačno, nije poznavao Nikol duže od nekoliko nedelja, ali je imao taj neverovatan osećaj kao da je poznaje čitavog života. Voleli su gotovo iste stvari, imali su sličan pogled na svet, čak su najviše voleli i istu knjigu. Od kako ju je prvi put video nije mogao da prestane da misli na nju: njoj bi poslednjoj slao poruku za laku noć, njoj bi prvoj poželeo dobro jutro. Sve je govorilo da je ona njegova sudbina, da ga je ona oduvek čekala i da je svaki događaj u njegovom životu bio put do nje.
''Plašim se jednog Saide: možda se sve odvija prebrzo. Možda je potrebno da usporim'', Vilijam je obično bio oprezan i prepun sumnji.
''Vilijame, iskreno mi reci: ko je još dovoljno lud da uspori dok korača prema svojoj sreći? Ne, prijatelju moj, ne treba da usporiš, već da požuriš. Sreća je nestrpljiva i nije raspoložena da nas dugo čeka. Poslušaj moj savet: što joj se brže i više približiš lakše će moći da pročita ljubav u tvojim očima. I koliko god da se ne poznajete, kada se pogledate, znaćete da ste jedno drugome odavno sudbina'', Said je rekao tačno ono što je trebalo. Njegove reči odzvanjale su u Vilijamovim mislima mešajući se sa snažnim nedostajanjem koje je osećao prema Nikol.
''Trebaš mi Nikol'', mislio je Vilijam: ''Nisi ni svesna koliko si mi neophodna''.
Zahvalivši se Saidu na prijateljskom savetu i prijatnom razgovoru, odlučio je da prošeta do Ajfelovog tornja i njihove klupe.
U međuvremenu, Džon i Mišel nisu gubili vreme. Dok se Vilijam borio sa mnogobrojnim pitanjima, njih dvoje su se posvetili jedno drugom. Doručkovali su zajedno na predivnom brodu-restoranu koji je plovio Senom. Nisu ni primećivali divne pejzaže Pariza dok su se gledali, gotovo ne trepćući. Dve izgubljene duše, dve ''usijane glave'', kako je volela da kaže Mišel, pronašle su jedna drugu i sve što im je u ovom trenutku bilo važno jeste da što više vremena provedu zajedno. Džonu se Mišel činila još lepša i prirodnija nego predhodne večeri, dok je Mišel u njegovim pokretima pronašla muškarca koji je spreman da je učini srećnom i da njene želje stavi iznad svojih.
''Kako je Vil jutros, Džone?'', pitala je Mišel.
''Ne znam. Rano sam ustao, još je spavao. Mislim da je dobro. Ne znam, postoji li razlog da ne bude?''.
''Nisi čitao današnje novine?'', pomalo je bila začuđena.
''Ne, ali mogu da pretpostavim da su on i Nikol zvezde naslovnih strana'', nasmejao se Džon.
''Upravo tako. Nikol za sada to dobro podnosi. Razgovarala sam sa njom, pregledala je sve novine. I čak joj je sve to bilo i simpatično. Ali, ne izlazi iz stana čitav dan. Kaže: nešto važno radi. A ja mislim da se sada plaši sveta koji je čeka napolju. Nema osobe koja nije videla njeno lice jutros''.
''To je teret slave Mišel. Kakva god da je, opterećuje čoveka. Meni nekako prija što sam u Vilijamovoj senci. Imam sve što mi je potrebno, a ne moram da objašnjavam javnosti zašto sam ludo zaljubljen i zašto činim ludosti zbog najlepše devojke na svetu'', uz osmeh je rekao Džon.
''Ti laskavče'', nasmejala se Mišel poljubivši ga: ''Nikada nećeš naučiti''.
''Znam, znam'', nasmejao se i Džon: ''Komplimenti su protokol za budale'', u glas su završili rečenicu smejući se i hraneći jedno drugo jagodama sa šlagom.
Kako se približavao klupi u parku, Vilijam je sve manje mogao da poveruje šta je tamo video. Zamišljena i zagledana u Senu, na klupi je sedela Nikol. Njegova Nikol. Život nam stavlja putokaze onda kada se najmanje nadamo i na mestima gde ih najmanje očekujemo. Zato nikada nije kasno da stignemo tamo gde nas čeka neko ko nas voli. I Vilijam je bio svestan da stiže u pravi čas. Zastao je na tren, posmatrajući je iz daleka: bila je lepa, blagog pogleda, elegantnih crta lica i neverovatno ženstvena. Zaista je počeo da razmišlja o tome da je ona anđeo koji se pojavio u njegovom životu kako bi ga naučio da ponovo voli i dao mu snagu da se ne boji toga da bude srećan.
Nikol je došla na klupu sa namerom da malo razmisli o svemu. Sve se događalo tako brzo. Nije mogla da shvati kako je u tako kratkom periodu mogla da doživi ljubavni brodolom iz koga je mislila da ne može da se izvuče i da se potom zaljubi u potpunog stranca, za čije namere nije znala. Da li je mogla da preda svoje srce strancu, ako je znala da ju je tako lako i tako bolno izdao neko koga je poznavala skoro čitav svoj život? Setila se Vilijamovih reči: ''Izgleda da najmanje poznajemo, one koje najviše volimo''. Kada je Luj u pitanju, to je definitivno bilo tačno. Bolela ju je izdaja, sve te izgubljene godine, ali je jedan Vilijamov pogled činio da u trenutku sve zaboravi. Iako se bojala neizvesnosti i pitala se kakav je zapravo Vilijam, njena nepogrešiva ženska intuicija tiho joj je šaputala da se prepusti, da je on onaj pravi. Onaj koji je nikada neće rasplakati, što joj je bilo i više nego dovoljno za početak. Nije želela da robuje strahu, jer je znala da je strah od nepoznatog može samo skrenuti sa puta na kome je stajao Vilijam, čovek koji je bolje nego iko znao da njenu tugu i osećaj usamljenosti pretvori u radost. A to je ipak, privilegija, koju retko koja žena doživi.
U čitavoj toj borbi razuma i srca, osetila je da je neko posmatra. Ali, nije se odmah okrenula. Srce joj je odjednom bilo ispunjeno neverovatnom toplinom, koju do tada nikada ranije nije osetila. Duboko u sebi znala je da je posmatra Vilijam. Došao je. Srca su ponovo dogovorila sastanak pokazujući da su reči ponekad suvišne. Nasmejala se i okrenula se. Da, bio je to on. Uzvratio je osmehom na njen i ona nije izdržala: potrčala je ka njemu bacivši mu se u zagrljaj. Dugi poljubac usledio je kao znak sreće što su se duše razumele i uputile njihova tela na ovo mesto. Magija je i dalje trajala.
''Kako si malena?'', pitao ju je Vilijam prolazeći joj prstima kroz kosu.
''Nikad bolje'', nasmejala se Nikol: ''Čitam novine ceo dan''.
''Ah. Znao sam da ćeš mi to pomenuti'', zabrinuo se Vilijam: ''Mislio sam da si se uplašila i da nećeš želeti skorije da me vidiš''.
''Vil, samo ti možeš da me oteraš od sebe. Nema tog tabloida koji bi mogao da nas razdvoji'', rekla mu je nežno, gledajući ga u oči.
''Stvarno tako misliš?'', pitao ju je iznenađen.
Osmehnula mu se poljubivši ga umesto odgovora.
''Kako ti vidiš sve ovo što nam se događa, malena?'', Vilijam je morao da čuje njeno mišljenje, da zaviri u njena osećanja.
''Sve je tako čudno Vil: način na koji smo se upoznali, brzina kojom smo počeli da upoznajemo jedno drugo, još veća brzina kojom smo počeli da gajimo snažna osećanja'', započela je Nikol zaneseno: ''Ali u isto vreme je i lepo. U isto vreme osećam se kao da sanjam. I znaš šta, Vil? Ne želim nikada da se probudim.'', rekla je držeći ga za ruku. ''A šta je sa tobom?'', sada je nju zanimalo šta on oseća. Morala je da čuje odgovor, iako joj je intuicija već odavno rekla ono što će čuti.
''Malena, i ja sam pomalo uplašen. Sve se zaista događa tako brzo. Ali, ja ne želim da stanem, neću da usporim'', rekao je odlučnim glasom: ''Čak i kada si mi uputila samo par nepovezanih i neprijatnih rečenica na aerodromu u Istanbulu'', i tu su se oboje nasmejali: ''Osećao sam da je potrebno da ti se približim. I sudbina mi je ostavila trag preko koga sam konačno i došao do tebe. Na kraju, shvatam, kada sam blizu tebe, toliko je lepo da postaje nestvarno. Ni ja ne želim da se probudim, Nikol. A ako ovo nije san, onda sam najsrećniji čovek na svetu.'', tiho je završio ljubeći joj nežno obraze.
Nikol je bila presrećna zbog onoga što čuje. Ipak, postavila mu je još samo jedno pitanje: ''Kako nas vidiš u budućnosti Vil?''.
Vilijam je razmislio par sekundi, a onda je progovorio, poput sanjara koji posmatra ostvarenje svojih snova: ''Od budućnosti želim samo jedno Nikol: da je dočekamo zajedno, kakva god da bude. Da i mnogo godina posle ovoga dana, živim u tvom pogledu, da osećam miris tvoje kose i dodir tvojih usana. Da ti budeš srećna i nasmejana. da razumeš glas mog srca i pročitaš moj pogled koji će te uvek posmatrati kao i ovog dana. I konačno, da ne živimo svako svoj život, već da živimo nas: da ja ne budem više ja, da ti ne budeš ti, već da budemo MI''.
Njihovoj sreći nije bilo kraja. Bile su to reči koje su se dugo čekale. Reči koje su otvorile vrata dva srca za koja se mislilo da će zauvek ostati zatvorena. Nekada je zaista potrebno da obratimo pažnju na naizgled nebitne susrete, jer nas kroz njih možda sudbina obaveštava da je naša sreća konačno tu i da je potrebno da je čvrsto zagrlimo pre nego što ode zauvek. Oboje su to znali, pa su zato čitav dan proveli zagrljeni budni sanjajući.