Jecaji srca

13. Strah od nepoznatog

                                                  ''Ljudi uvek stižu u tačno vreme na mesta na kojima ih neko čeka.''

                                                                                                                                                    (Paolo Koeljo)

Ne postoje reči koje bi opisale sreću koju su Rouz i njene prijateljice osetile kada im je Vilijam saopštio da ostaju još nekoliko dana u Parizu. Zapravo, najsrećniji su bili Vilijam i Džon, jer su dobro znali da poslednje što treba da učine toga dana jeste da odu od Nikol i Mišel. Obojica su osetili da ne smeju da dopuste da jutro upropasti svu magiju koju im je donela prethodna noć: Nikol i Vilijam su onaj čuven prvi poljubac nastavili na svojoj klupi u parku, dok je Džonov i Mišelin prvi poljubac bio manje spektakularan i javan, ali ništa manje osećajan. Jednostavno, ti prvi poljupci sa osobom koju nam je odredila sudbina, ucrtaju nam put kojim koračamo, odrede našu budućnost i sećamo ih se čak i mnogo godina, pošto smo se prvi put poljubili. 

Vilijam toga dana nije žurio sa buđenjem. Ponovo je ustao oko podneva, okupao se i odabrao ležerniju odevnu kombinaciju: farmerice, belu košulju i crni plišani sako. U unutrašnji džep stavio je naočare za sunce i uputio se prema restoranu kako bi nešto pojeo. U lobiju hotela sreo je šeika Saida koji ga je srdačno pozdravio.

''Bravo prijatelju!'', sa osmehom je rekao Said: ''Divim se tvojoj hrabrosti da na onakav način pokažeš svoja osećanja''.

Vilijam je bio blago postiđen: ''Ne znam koliko je bilo pametno da to vidi nekoliko hiljada ljudi''.

Šeik ga je blago pogledao: ''Mislim da je to videlo nekoliko miliona ljudi'', pružio mu je nekoliko novina: ''Očigledno još nisi pregledao dnevnu štampu i tabloide. Javnost je u isto vreme i zatečena i oduševljena''.

Neobjašnjiva tama spustila se na Vilijamovo lice. U trenutku je shvatio da takav luksuz nije trebalo sebi da dozvoli. Uvek se trudio da što manje bude prisutan u medijima, a sada su sve naslovne strane bile prekrivene fotografijama Nikolinog i njegovog plesa i naravno poljupca: ''Kralj turizma pronašao svoju kraljicu'', ''Valcer ljubavi'', ''Poljubac kod Ajfelovog tornja'', bili su samo neki od naslova kojima su se novine takmičile za što bolji tiraž.

Shvativši da se Vilijamu ovo baš i nije svidelo, Said je predložio: ''Mislim da ti je potrebno piće. I ja sam kasno ustao i mogli bismo zajedno nešto da pojedemo'', rekao je pokazujući pogledom prema restoranu.

Vilijam je potvrdno klimnuo glavom i uputio se prema restoranu svo vreme osećajuči na sebi poglede prisutnih. Tako to obično biva u životu: kad god uradimo nešto bitno i veliko, imamo utisak da svi gledaju baš u nas i da su njihovi međusobni razgovori vezani za nas. Ne postoji čovek koji bar jednom nije doživeo takav osećaj.

Konobari su bili veoma efikasni i Said i Vilijam su ubrzo uživali u ukusu teletine u sosu od šampinjona. Dugo su ćutali jer je Said osetio Vilijamovu potrebu da dobro razmisli o svemu u tišini. A Vilijam je u mislima još uvek igrao valcer sa Nikol. Mislio je na njene oči u koje su se uselile sve zvezde, sećao se njenog dodira, mirisa kože i njenog umilnog glasa. Bio je ponosan na sebe što je napravio ogroman korak ka svojoj sreći, a u isto vreme postiđen što je to učinio na takav način. Ali, ono što učinimo u ljubavnom zanosu često nikada ne bismo učinili onda kada nismo zaljubljeni. Takvo saznanje donelo mu je koliko toliko olakšanje po pitanju prethodne noći. Shvativši da je i previše ostao u tišini, okrenuo se Saidu koji ga je strpljivo posmatrao.