Jecaji srca

12. Valcer pod zvezdama

''Poljubac je slatka obmana koju je priroda smislila da bi prekinula govor kada reči postanu suvišne''

                                                                                                                                                   (Ingrid Bergman)

U vili Markez vodila se očekivana rasprava. Saznavši za koncert koji se održava idućeg vikenda u Parizu, Rouz je energično insistirala da i ona pođe sa bratom.

''Vil, ne želim da čujem bilo kakvo opravdanje! Vodiš me sa sobom i tačka!'', Rouz nije dozvoljavala Vilijamu da odgovori na njene zahteve.

''Rouz, u pitanju je donatorska konferencija. Nećemo se previše zadržavati. Dakle, nema vremena za izlaske i šoping, to je samo jedna noć'', smirivao ju je Vilijam.

''To je jedna noć u Parizu. Nije to bilo kakva noć. Koliko puta treba da ti ponovim da obožavam Pariz?!''

''Zašto jednostavno ne odeš neki drugi put sa Džoan i Meri? Ionako se žališ da ti nisam zabavan i da sam uvek ozbiljan?'', Vilijam je pokušao da je odvrati od namere da putuje sa njim. Ustvari, sada je i sam znao da su noći u  Parizu nešto zaista posebno i čarobno.

''Zato što mi nedostaje moj brat! Nedostaješ mi Vil, sve manje vremena provodimo zajedno.'', Rouz je imala snažne argumente: ''I ne znam zašto ti predstavlja problem da i ja budem sa tobom?''. Odjednom je shvatila šta se događa: ''Znam ja o čemu se tu radi! Ne želiš da još upoznam tu devojku zbog koje si prošli put putovao u Pariz.''

Vilijam je iznenađeno pogledao u sestru: ''Odakle ti sada ta ideja Rouz? Zašto bih ja bilo koju devojku krio od tebe?''

''Zato što očigledno nije u pitanju bilo koja devojka. Svima je jasno da si se promenio. Ne kažem da je to loše, ali mi smo tvoja porodica. Ako je i upoznam, ne znači da ću sve upropastiti.'', sklopila je dlanove tužno pogledavši brata: ''Molim te Vil. Povedi me u Pariz. Obećavam, neću ni ići na koncert. Samo želim da ponovo vidim taj grad.''

Nije mogao da se odupre tim sanjivim plavim očima. Nekoliko sekundi je gledao u njih a onda mu se lice razvuklo u širok osmeh. Zagrlivši Rouz i poljubivši je u kosu, pomirljivo je izgovorio: ''U redu napasti mala. Uvek dobiješ ono što tražiš od mene. Ideš u Pariz.''

Rouz je počela da vrišti od sreće dok je skakala u mestu, pokazujući neopisivu radost što je brat po ko zna koji put popustio pred njenim zahtevima. Vilijam je bio takođe srećan jer se ništa u njegovom životu nije moglo meriti sa osećanjem kada svojoj sestri izmami radostan osmeh na lice. Gde god da su, priča sa starijom braćom je gotovo uvek ista: mnogo pre nego što postanu očevi, svu svoju ljubav i zaštitničku prirodu poklanjaju mlađim sestrama. Pa čak i onda kada dobiju svoju decu, jedan netaknuti deo srca uvek je rezervisan za sestru. Božanski osećaj koji se nikada ne menja.

Posle male Rouzine predstave, Vilijam je nastavio da čita njene misli pa je navodno nezainteresovano rekao: ''Pošto smo Džon i ja poprilično dosadno društvo, mislim da bi trebalo da požuriš i javiš Džoan i Meri da polazimo sutra ujutru.''

Rouzinoj sreći nije bilo kraja. Iako su njene prijateljice tvrdile da je Vilijam previše ozbiljan i da bi ponekad mogao da bude i malo opušteniji, ona je duboko u sebi uvek znala da njen brat ima zlatno srce koje čuva samo za posebne ljude. A ona je definitivno bila jedna od tih. Otrčala je u svoju sobu da obavesti svoje prijateljice da je došlo vreme da ponovo posete Pariz.