Jecaji srca

16. Surova istina

                                                                    ''Tražiti ono što je istinito, ne znači i tražiti ono što je poželjno''.

                                                                                                                                                            (Alber Kami)

''Šta da radim sa tobom, malena moja Nikol?'', pitao se utučeni Vilijam sedeći u svom kabinetu nekoliko dana posle noći u kraljevskom apartmanu. Mislio je da je dovoljno snažan da se izbori sa prošlošću, ali koliko god bežao od nje, ona ga je sustizala neverovatnom brzinom, još jača i bolnija nego što je prethodno bila. Verovao je Saidovim rečima da prošlost treba da ostane tamo gde joj je i mesto, ali sve ono što mu se dogodilo sa Paolom, tako tragičan i težak kraj, neizgovorene reči koje su ga pekle, verenički prsten koji je nosio kao svoj krst putujući ka ličnoj Golgoti, bili su još uvek tu. Nije mogao da izbaci iz glave sve slike koje su bile žive toliko godina posle njihove ljubavi. Noćima bi sanjao njihove šetnje, razgovore, a onda bi se snovi pretvarali u košmar koji se javljao uvek u istom obliku: tela prekrivena belim čaršafima i Paolina crna cipela nedaleko od mesta tragedije. Budio bi se znojav, srce bi mu lupalo i u dubini duše krivio je sebe što nije otišao po nju, što ju je pozvao da na sastanak dođe sama, iako je uvek suprotno činio. Jedna greška vrlo često upropasti sve ono ispravno što uradimo do tada u svom životu. Obično to bude greška koja ne može da se ispravi.

Džon je laganim korakom, trudeći se da ne uznemiri svog prijatelja, ušao u kabinet.

''Vil, prijatelju, nema svrhe da danima budeš zatvoren ovde, da radiš kao lud, bez predaha i da tako bez uspeha pokušavaš da prevaziđeš ono što se dogodilo'', pokušao je da ga ubedi.

''Ostavi me na miru, Džone. Niko ne ume bolje od mene da upropasti sreću koja mu se smeši.'', bio je očajan i tužan u isto vreme Vilijam.

Džon je znao za čitavu priču i pokušao je nešto opreznije ovoga puta.

''To je samo slučajnost koja ništa ne menja. Jasno je kao dan da se volite. I mislim da bi trebalo da je nazoveš, Vil'', rekao je pružajući mu svoj mobilni telefon. 

''Nema svrhe Džone'', rekao je pomirljivim tonom: ''Već nekoliko puta sam pokušao. Nije dostupna već peti dan. Brinem se da li je dobro''.

''Dobro je, čuo sam se malopre sa Mišel. Nikol je otišla kod roditelja u Marsej da malo sredi misli i da pobegne od gužve. Treba da je pustiš da razmisli o svemu, ali ne odustaj od želje da joj bar čuješ glas'', posavetovao ga je Džon.

''Džone'', uzdahnuo je Vilijam, okrenuvši mu leđa, pokušavajući da gledanjem kroz prozor pronađe nekog ko je tako daleko: ''Rekao sam ti da nema svrhe. Možda će mi se i javiti ali ne znam šta bih uopšte mogao da joj kažem''.

''Smislićeš ti već nešto. I osim toga, imaš podršku svih  nas, tvojih prijatelja'', nasmejao se Džon: ''Neki bi prešli i hiljade kilometara samo da bi te utešili i posavetovali''.

''Danas su takvi retki Džone'', rekao je Vilijam i dalje gledajući kroz prozor: ''Ljudi se sklanjaju od tuđe tame, ne žele da ih ona savlada i proguta. Ali, ja to razumem''.

''Pravi prijatelji ne beže od tame koja je napala njihove najdraže, već pojure pravo u nju, noseći svetlo koje će je oterati'', blago je rekao šeik Said, ulazeći u kancelariju.