Nedelja je prošla veoma sporo. Što sam više čekala subotu činilo mi se da je vreme sve sporije prolazilo. Kao da je sve protiv mene.
Ustala sam iz kreveta mrzovoljno. Pogledala sam na kalendar u telefonu. Petak je! Napokon! Ne samo da imam malo časova već sutra idem sa Aleksom na kampovanje.
Otišla sam u toalet da se sredim za školu i ponela knjige dole. Maza se vratio sa Lorom iz jutarnje šetnje pa je sada isrpljeno ležao na krevetu.
-Ne opet! Mazoo! Ostavi moj jastuk!- pokušala sam da uzmem jastuk ali nije želeo da mi vrati jastuk.
-Mazo!- drala sam se. Ali on je sve to shvatio kao igru i počeo da skače i da vuče jastuk. I šta se desilo posle? Pa očigledno je da je jastuk odleteo u komadima. Maza je shvatio šta je uradio i samo je pustio jastuk i skupio se u loptu. Ležao je tako sa spuštenom glavom i tužno posmatrao.
-Hej, nema veze.. Ni meni se taj jastuk nije uklapao u dnevni boravak. Kupićemo drugi.- prišla sam i pomazila ga po glavi. Bio je tako sladak i mekan. Ne mogu da se naljutim na njega. Meni su životinje uvek bile slaba tačka. Obožavala sam ih.
Onjušio mi je ruku i kada se uverio da nisam ljuta srećno je zalajao i skočio na mene.
-Volim i ja tebe...- zagrlila sam ga i igrala se sa njim.
-Nisam znao da obožavaš životinje..-okrenula sam se i videla Aleksa. Stajao je naslonjen na vrata.
-Mogla bih da umrem za njih!- okrenula sam se prema mazi koji je sad samo sedeo i gledao u nas dvoje. Zar je očigledno da i Maza zna da se mi volimo ili ja to samo umišljam? Ma, nema veze.
-Nisam to znao..- prišao je i seo pored mene i Maze.
-Ja nisam ni pominjala pa zbog toga.- okrenula sam se prema njemu. On je češkao Mazu i izgledao je zabrinuto i tužno.
-Hej? Šta je bilo?- i dalje je gledao u Mazu koji se okretao u krug i nameštao glavu kako mu odgovara.
-Ništa...ništa...-
i izgledao je zabrinuto i tužno.
-Hej? Šta je bilo?- i dalje je gledao u Mazu koji se okretao u krug i nameštao glavu kako mu odgovara.
-Ništa...ništa...-
-Aleks pogledaj me!- šta mu je sad koji đavo!? Podigao je glavu polako i pogledao me.
-Sad mi reci šta je problem...-
-Ne mogu...-
-Aleks, ne ujedam. Kaži mi...-
-Nećeš da se ljutiš?- e sad me brine. Mnogoo.
-Pa neću čoveče kaži već jednom..-
-Je l' me voliš?- naglo je podigao pogled i zagledao mi se u oči.
-Ti to ozbiljno? Pa naravno da te volim. Odakle ti sad to?-
-Ne znam... Ma zaboravi!- podigao je ruke u vazduh i naglo ih spustio.
-Nema veze što si pitao. Ne ljutim se..- nasmejala sam se i on je blago uzvratio osmeh. Zašto je ovako stidljiv po nekad?
-A.. Jesi sigurna da ideš sa mnom sutra na kampovanje? Mislim.. Da se nisi možda predomislila?-
-Znaš da hoću. Čak i ako se desi nešto ići ću sa tobom..- sada se nasmejao onako kako samo on zna.
-Jesam li ti rekao da te obožavam?- nasmejao se i poljubio me. Dok smo se mi ljubili Maza nas je posmatrao i kad mu je dosadilo, a to je bilo veoma brzo, stao je između nas i lizao nam lice.
-Fuj Mazo!- vikao je Aleks i brisao lice u duks.
-Haha.. Jesi gladan? Ja sam planirala da jedem pre nego što pođem u školu..- ustala sam i pošla u kuhinju i Aleks sa mnom.
-Posle ovog ljubljenja sa Mazom nisam gladan..-
-Znači vas dvojica ste homo?- zadirkivala sam ga jer znam da mrzi tu reč.
-Da li bi homo mogao da uradi ovo?- prišao je i poljubio me.
-Možda...- rugala sam se.
-Dobro onda! Mazo ljubavi dođi da se ljubimo malo!- počeo je da trči po kući i da juri Mazu.
-Ostavi mi kuče manijače jedan imaće traume posle..- trčala sam za njim ali nisam dugo jer me boleo stomak od smejanja.
-Neću sve dok ne kažeš da nisam homo!-
-Dobro nisi!- naglo se zaustavio i okrenuo prema meni. Umirao je od smeha.
-O ne nećeš! Beži od mene!- trčala sam sad dalje od njega.
-Ma hajde! To je samo MALO golicanja!- ispružio je ruke prema meni i i dalje trčao. Njegovo malo je zapravo previše. Prsti su mu kao igle.
-Sa tim kandžama bi mogao medveda da ubiješ!- mislila sam da je odustao ali sam se prevarila. Zaboravila sam da je dobar u američkom fudbalu. Skočio je iz sve snage i uhvatio me za noge. Saplela sam se i pala na tepih.
-Sada nema više bežanja!- pao je preko mene i čvrsto držao ruke da ne mogu da se pomerim ili da ga udarim.
-Nemoj da me golicaš, molim te!- napravila sam puppy face ali znam da kod njega to ne uspeva.
-Dobro onda ću ovako...- da nije previše da me ljubi na svake 2 sekunde? Ma koga briga za to!
A baš je bilo lepo i ovaj put nije Maza sve prekinuo. Već smotana Rubi koja je pala preko stepenika i bukvalno proletela kroz ulazna vrata. Kada nas je zatekla na podu samo se zaledila u mestu. Znajući Rubi kakva je, sada trenutno u sebi vrišti od sreće i ujedno proklinje sebe što je smotana jer je sve upropastila. Kada se malo smirila samo se izvinila i pošla napolje.
-Izvinjavam se, idem ja. Doći ću drugi put.. Ćaos..- mahala je i pošla prema vratima.
-Neka Rubi nema veze. Ostani. Baš smo planirali da jedemo sad.-
-Šta?! Da jedete bez mene?! Ela ,mislila sam da me voliš ali sada znam da nije istina!- okrenula je leđa praveći se da je ljuta. Ona isto kao i ja obožava da jede. Samo što jede više od mene. To je kao Rubi-mutant koji kupi sve što mu se nađe na putu.
-Nismo se setili. Hajde sa nama. Nije mi teško da napravim nešto da jedemo.- pozvala sam je jer znam da će odmah da se razljuti i da pođe sa nama.
Izvadila sam iz fižidera sve što je imalo i stavila na kuhinjski sto. Odlučila sam da napravim sendviče na brzinu jer čemo da zakasnimo u školu. Vreme brzo prolazi baš kada ja to ne želim a kada to želim više od svega, vreme kao da stoji u mestu.
Ubrzo smo otišli u školu i stigli na vreme. Napokon da Rubi nije zakasnila. Naravno, došla je sa nama tako da, i da je htela ne bi mogla da zakasni.
-Aleks, je posle škole moram kod doktora da skinem ovo čudo sa noge i posle u prodavnicu da kupim par stvari za sutra.- šaputala sam Aleksu jer je ona seljanka pričala 200 na sat o nekim jednačinama ili šta god da je, svakako nisam je slušala.
-Aleks, Ela, kada ste već raspoloženi za priču, izađite da uradite zadatak koji ću naravno da ocenim.- ona mene mrzi! Znam to još od početka godine. A i znam da Aleks nikad nije dobio keca i ne želim to.
-Nastavnice ja sam pričala samo.- ustala sam da izađem na tablu ali me Aleks povukao za ruku.
-Šta to radiš?!- zvučao je ljuto.
-Pokušavam da ti spasim život! Znam da će te roditelji obesiti ako saznaju da si dobio jedinicu, a meni nema ko da viče iznad glave tako da bolje ja nego ti..-
Otišla sam ispred table i uzela marker. Čekala sam ovu kravetinu da smisli neki zadatak da bi me maltretirala.
Pričala je nešto a ja sam zapisivala podatke. Nije mi loše išla ova oblast tako da sam brzo uradila zadatak i spustila marker.
-Nije tačno.- smireno je rekla a u sebi se smejala kao đavo koji hoda zemljom.
-Molim?!-
-Ne viči na mene! Rekla sam da nije tačno!- e sad stvarno!
-Zapravo, profesorice tačno je..- ustao je onaj štreber iz odeljenja ne znam kako se zove jer ne želi da se druži sa nama ostalima.
-Gospodine Anderson... Vi to hoćete da kažete da lažem?- gledala ga je kao da će istog trenutka hoće da ga obesi. Ako je on rekao da je tačno onda jeste. On zna bolje od svakog nastavnika ali njoj ne sme da se suprotstavlja.
-Ne, gospođo...- tiho je rekao i seo na mesto.
-Vrlo dobro! Ela, nije tačan zadatak! Dobićeš jedinicu i pozvaću tvoje roditelje na razgovor. Ups! Ti nemaš roditelje.- podsmevala mi se. Kako je mrzim!
-Sad je dosta!- viknula sam na šta su se svi uplašili jer su znali da niko ne sme da viče na njenom času osim nje.
-Molim?!- pogledala me onim ubilačkim pogledom.
-Rekla sam da je dosta! Ne znam zašto me mrzite i mnogo me zabole! Jebe mi se i za vas i vaš bolesni predmet! Možete da me mučite koliko hoćete ali da mi se podsmevate za to što nemam roditelje to je prešlo granice! Budite sigurni da možete ovog trena da pokupite stvari i da idete!- vikala sam ispred nje.
-Stvarno?? A ko će to da me izbaci?!- izgleda da je zaboravila.
-Možda nemam roditelje ali imam ujaka, tetku i ostalu rodbinu. A pogodite KO je moj ujak??- sada sam se zlobno nasmejala i pogledala je.
-Stvarno?! A šta mi može tvoj ujak?!-
-Može ti reći da pokupiš stvari i da se gubiš iz ove škole.- gvorio je neki miran muški glas iza mene. Znala sam ko je to i nisam želela da se okrenem. Nikad nisam koristila to što mi je ujak direktor zato što to nije bilo u redu. Nije bilo prevedno i pošteno, ali ovo je prevazišlo sve mere.
Vratila sam se na svoje mesto pored Aleksa i prekrstila ruke smeškajući.
-Nisam znao da je Džon tvoj ujak i pre svega, da nemaš roditelje?-
-Nisam ti to pričala jer bi se posle ponašao kao da sam beba i da ne umem da se staram o sebi. I da, Džon mi je ujak ali nisam ni to pominjala jer ne volim da se ponašaju prema meni kao prema štreberu kome ujak sređuje sve.-
-Aha... Ali ovo je dobra stvar što si uradila.-
-Kučka je dobila šta je zaslužila. Zna da ne sme da maltretira učenike i da im se podsmeva ali ona to radi već dugo..-
Nas dvoje smo pričali do kraja časa a ona ćurka je već otišla u direktorovu kancelariju i baj-baj matora veštica. Na odmoru, u hodniku su me sretali učenici i zahvaljivali se što sam nnapokon nešto uradila.
-Vidiš? Baš zbog ovoga ne želim da pominjem mog ujaka.-
Dan se brzo završio jer smo gubili časove. Nije imalo nastavnika da održi čas tako da su ostali gubili matematiku i raspored se poremetio tako da su nas pustili kući. Ja sam produžila kod doktora. Napokon su mi skinuli ovo čudo sa noge i pošla sam kući. Svratila sam do par prodavnica i kupila sve što je bilo potrebno i otišla kući. Dugo sam gledala u zid pre nego što sam zaspala.
______________________________________________________
Hello guys!
Ovo je ULTRA nastavak jer nisam sigurna da li ću sutra da ubacim novi deo ali potrudiću se naravno..
Ponavljam:
1. Pišite u KOM vaše ideje šta bi voleli da se desi u priči. Uvažavam sve ideje i zahteve..
2. I još nešto.. Pišite pitanja u KOM ili u INBOX. Odgovaram na svako moguće pitanje u posebnom delu..
Love you all <3
P.S --> Ako ima gramatičkih grešaka SORRY jer sam žurila da napišem deo pre 00:00..