《Aleksej pov》
Nasmešio sam se njenom odbijanju, ali sam ubrzo prestao nakon što mi je rukama napravila prepreku do cilja. Prevrnuo sam očima i ustao od stola kad sam završio sa doručkom, hteo sam sam da odnesem tanjir, ali je Matija usput pokupio i moj i namignuo mi.
''Helena, ja ću da odem do jednog prijatelja... dugo ga nisam video, ti ako ti zatrebam pozovi...'' rekao sam i pozdravio sve ostale prijatnim smeškom, a nju blagim poljupcem u obraz.
''Vidimo se kasnije'' rekla je i mahnula mi idalje sva crvena u licu.
''Brzo ću...'' rekao sam i napustio kuću u trku. Zaputio sam se kod Leontine, da rešim sve i zaštitim Helenu. Bio sam svestan da joj lično idem u šake, ali šta ona ima od mene? Apsolutno ništa, bolje da me ubije nego da naudi Heleni.
....
Sproveden sam do njene kuće kao da idem u zatvor, pretresan čak dva puta, od glave do pede ispipan i kad su konačno shvatili da sam došao praznih ruku na velikim belim mermernim stepenicama pojavila se ni od kuda.
''Aleksej... najdraže moje stvorenje...'' poleti mi u zagrljaj dok ja odstupam jedan korak unazad i rukom je zadržavam dalje od sebe.
Osmeh joj sklizne niz lice i pojavi se onaj besni pogled.
''Mislila sam da si shvatio da samo ja mogu da ti pružim sve što želiš...''
''Ti nisi shvatila da ja već to i imam, a i nisam rad da se vucaram sa starijim ženama mlađe su mi draže...'' ubodem njenu bolnu tačku jer i pored svih operacija i botoksa na njenom se licu i telu vide godine života, dešavanja, uspomene i starost. Imala je možda 46 godina.
''Ja nisam stara!'' pobesnelo vikne dok ja sležem ramenima.
''Ne vidim ni mladost. Došao sam da ti kažem da se kloniš moje Helene-...''
''Moje Helene..'' izimitira me i krene ka koncertnom crnom klaviru na kom je bio svećnjak i neka alkoholna pića, uzela je celu flašu prinela dve čaše.
''Ne hvala, nisam došao na čajanku, ozbiljan sam Leontina, platio sam dug i više od potrebnog. Nemaš izbora...'' rekao sam i pogledao je dok mi se kezila ulice.
''Ja uvek radim šta želim-...''
''I ja, baš zato ti i kažem da se makneš od moje devojke jer ako budem hteo, ja mogu i da te ubijem...''
''Naravno. Radio si to i ranije.. zar ne?'' provocirala me aludirajući na Larinu smrt. Odmahnuo sam glavom i ostao pribran, nisam dao da mi upravlja umom i pokoleba me.
''Ja je nisam ubio, to je bilo slučajno-...''
''Lara je mrtva Aleksej... ti si kriv za to...'' hodala je oko mene i ujedala rečima dok sam ja sve brže disao ne dajući da me uništi psihički iako su se sve slike vraćale. Onaj dan. Sve se desilo tako brzo, uplašio sam se i pobegao...
''Ovako... znam da si je ubio i imam dokaze. Pokušaj da ne prihvatiš moju ponudu i završićeš u zatvoru, a tvojoj princezi-...''
''Da je nisi takla Leontina!!'' dreknuo sam grubo.
''Tako je! Pokaži svoje zube, budi muškarac ne dečak...'' noktom pređe preko mog obraza na šta se zgađeno naježim i odgurnem njenu ruku. A ona se gromoglasno nasmeje.
''Lično ću Heleni počupati kosu, dlaku po dlaku, unakaziću joj lice noktima i nikada neće biti lepša od mene, a njena porodica... nikada ih nećeš više videti. Ti ćeš biti u zatvoru, ona će kao jadnica živeti na ulici i oboje bićete svedoci toga da ste izgubili sve zbog jadne ljubavi koja je samo varka!'' unosila mi se u lice tako brzo da sam samo sklonio pogled sa nje i rekao:
''Samo... pusti nju... uradiću sve...''
''Ah... pametno, pametno. Saro odvedi ga u njegovu sobu koja ga tako dugo čeka...'' zbunjeno sam se trgao i ugledao kućnu pomoćnicu iz Brazila. Dakle tako je Leontina saznala gde je Helena i da ona uopšte postoji!?
Nastaviće se....