Relics: Curse Of The Ring

i

,,Pusti kosu. Lepša ti je tako." Mia kaže, osmehujući se široko dok poskakuje na ulazu u moju sobu. Pogledam u nju kroz ogledalo i kimnem, odvezujući svoju zlatno plavu kosu da mi pada do ramena u prirodnim valovima, mnogo kraća nego što je bila prošlog leta. Prođem rukom kroz nju i namignem Mii, okrećući se. Zgrabim svoju torbu i još jednom pogledam u ogledalo.

Srednjoškolka, spremna za prvi dan svoje nove škole. Kliše, ha? Iako mi je ovo prvi dan škole ovde, u Hantfelu sam bila rođena. Provela sam prvih pet i po godine života ovde pre nego što smo se odselili. Ne sećam se ovog mesta sem naše stare kuće i parka na ivici grada gde smo provodili najviše vremena.

Moja lice je umorno i bledo ispod sve šminke koju sam stavila da se ne vide crni krugovi i bela koža kao od vampira, potpuno drugačija od moje normalne boje kože. Ova je bila skoro pa beživotna. Moje tamne, čokoladne oči su poprilično smorene, bez ijedne naznake nervoze koju bih trebala osećati ali ne. Potpuno sam prazna iznutra. Moje telo je ostalo isto, ako ne malo sitnije ali se nije puno promenilo. Nisam preterano visoka, a hvala svemu što nisam ni niska. Na sebe sam navukla plave farmerice i belu majicu sa vukom koji zavija napred a dole jednostavno čarape i crne patike jer sam potpuni baksuz što se tiče bele obuće. Zgrabim svoju jaknu za svaku slučaj, teledon i novčanik strpam u torbu i zaputim se kroz kuću, Mia brza da se stvori pored mene.

Mia, osmogodišnja slatkica i puslica ali naopaka k'o sami đavo, je moja rođaka, sestra od ujaka koji me je primio u svoj dom. Nije da nisam zahvalna, jesam, ali ne volim to što hodaju oko mene kao po jajima.

Pre godinu i nešto dana sam izgubila roditelje, ogromni i nemilosrdni požar je izbio u očevoj radnoj sobi i brzo se prošurio kroz kuću. Ja sam tu noć bila kod mojih drugarica, imale smo malu žurku samo nas tri kako je kuća bila prazna. U pola noći, policija je došla i najgore što sam pomislila je da smo bile previše bučne i kakvu ću bukvicu dobiti kod kuće. Ali, onda me policajac pogledao žalosnim očima i rekao za požar, mada ga posle izjave da su mi roditelji mrtvi nisam ni slušala. Samo sam gledala u njega prazno, držeći se za kvaku na vratima pre nego što sam se onesvestila. Probudila sam se u bolnici, ujak pored mene sa suzama na obrazima. Nakon što su me otpustili, provela sam ostatak letnjeg raspusta zatvorena u ovoj kući, ne želeći ni da vidim svetlost sunce. Na početku sam bila nered, plakala po celi dan i noć, klela sebe jer nisam mogla ništa da uradim da ih spasim. Mrzela sam sebe, mrzela sam sve oko sebe dok nije prošlo dve sedmice i promenila sam se preko noći. Isplakala sam se iz sebe i samo je mrtav osećaj ostao u mojoj duši, a tako sam i izgledala.

Sad, zvanično započinjem svoju novu srednju kao učenik trećeg razreda. A kada završim ovde... onda ću da odem na fakultet, negde daleko i verovatno se više nikad ne vratim ovde.

Uzmem ključeve svoga auta, poklon mojih roditelja, i izađem iz kuće, ujak već na poslu. Mia uskoči nazad, sa svojom rozom Winx torbom i ja je odbacim do škole. Parkiram se ispred i okrenem prema njoj.

,,Imaš moj broj, jel da?"

,,Naravno!" Ona se osmehne široko, samo kako dete ume. ,,Vidimo se Kaća!" Mahne mi i istrči iz auta, pravo na igralište gde je dočekaju njene drugarice. Uzdahnem i okrenem se, nastavivši prema svojoj školi. Ubrzo stignem, parkirajući se ispred zgrade napravljene od cigli, na dva sprata i sa ogromnim smeđim prozorima. Izađem napolje, pogledavši okolo i vidim da je prazan parking. Jedan pogled na sat i znam da kasnim. Opsujem, uzimajući moju torbu i požurim unutra, ne želeći da mi zovu ujaka i kažu kako se nisam pojavila. Kao šerif, zna da bude opasan, a kao ujak-šerif to je najgora kombinacija. Pretražio bi celi grad da me pronađe, ma gde bila. A onda kući ili bolnici, uz posmatranje da li ću da se slomim i počnem plakati. Izvadim papir sa rasporedom i vidim da imam istoriju prvu. Izdahnem i popnem se uz prve stepenice, ruka u kosi nervozno dok pokušam da nađem prokletu učionicu. Napokon je nađem na drugom spratu i pogledam u sat. Kasnim dvadeset minuta. Uzdahnem i pokucam na vrata, moleći se svemu svetom da je normalna profesorica ili profesor.