Hiljadu zvezda

6

- Šta? – pitam Tarzana jer bulji u mene i to pred ljudima u kafeteriji.

- Ta košulja mi je poznata.

- I trebalo bi jer je tvoja – nasmešim se.

- Aha.

- Nisam imala šta da obučem.

- Znam, slobodno se posluži mojom odećom – kao da se raskočio.

- Hoću i . . . – približim mu se.

- Nemam donji veš tako da sam uzela tvoje bokserice, kupiću ti nove.

- Nema potrebe.

- Izgledaš umorno, trebalo bi da odspavaš – zaključim.

- Samo da prezalogajim nešto i idem u kancelariju.

- Gluposti, spavaj u svojoj kući ja ću doći tek večeras.

- Onda u redu. U redu.

. . .

Moja odeća će kasniti jedan dan jer sam tražila dopunu zalihe, završim današnji posao i ponovo obiđem Nalu, rekla mi je da će izaći sutra što je bilo odlično. Magda mi je ponudila da ostanem kod nje i tate ali joj objasnim da mi je Džejk ustupio njegovu kuću. Samo se nasmešila.

Ovde niko ne zaključava zato slobodno uđem u Džejkovu kuću i skinem se, malo se zaledim jer vidim da on spava. Go od pojasa naviše spava na stomaku. Priđem bliže jer shvatim da ima tetovažu.

"Svi živimo pod istim nebom".

Ispisano je sitnim slovima i nekim čudnim fontom, treba čovek baš da se zabulji da bi pročitao.

Ovaj Tarzan je pun pitanja. Ostavim ga da spava i odem pod tuš.

Nakon tuširanja operem svoje stvari i ponovo ukradem njegove za spavanje. Razmišljala sam šta da radim. Ne mogu da ga probudim jer nije spavao prethodne noći a ne želim ni da spavam na podu zato jednostavno legnem pored njega. Bilo bi super kad bi tip imao još jedan jastuk ali šta je tu je.

. . .

Naglo se probudim od bola jer neko kao da me nagazio nečim na stomak.

- Au! – viknem okrenem se na stranu.

- Šta . . . – čujem viku, buku i svetlo se upali.

- Ha! – dišem glasno.

- Viktorija koji kurac . . . Alli?

- Ha, ha – hvatam vazduh u velikim količinama dok se držim za stomak.

- Jesi li dobro?

- Šta će ona ovde?

- Moj stomak – kažem jednostavno.

- Šta se dogodilo?

- Ne znam . . .

- Šta si uradila?! – čujem kako viče.

- Pokušala sam da uđem u tvoj krevet i slučajno sam je nagazila kolenom – čujem Viktoriju.

- Ti nisi normalna! Alli možeš li da hodaš?

- Samo mi dajte minut.

Džejk je izveo Viktoriju a ja obrišem suze koje su se nakupile u uglovima mojih očiju, toliko je na trenutak zabolelo ali je počelo da popušta kao da mi je nagnječila unutrašnje organe. Koja ćurka. Čula sam viku i treskanje vrata a zatim sam ugledala Džejka.