Obeležen njenim usnama je priča o Loli i njenoj borbi sa traumama iz prošlosti. Kao mala, Lola je bila nestašna i pakosna devojčica, ali kada je stasala u pravu devojku, život joj daje težak udarac i iskušava je. Njen život je potpuno promenjen posl...
Čovek odjednom prestaje da govori, a ja sam se baš udubila u priču.
– Pozliće ti. – govori mu moja majka.
– Valjda neće. Hoću da čovek zna sve šta je i kako je bilo. Ne bih samo išao do detalja, jer nema smisla... Dečko može sin da mi bude.
Majka ga prekida. – Možda i nema smisla, ali bilo je fenomenalno. Položio si me na krevet, zadigao mi haljinu i ljubio me nežno a u isti mah i strasno. Skinuo si mi čipkaste gaćice i počeo da me zadovoljavaš. A onda sam i ja tebe zadovoljila.
– Pamtim to i dan-danas. – govori čovek. – Vodili smo ljubav tada. Osećaj je bio isti kao i pre, usisala me je u sebe kao da je znala da je to poslednji put. Želeo sam da se stopim sa njom. Upijao sam miris voljene žene, po poslednji put. Bio je to oproštaj. Oproštaj za sve. I oproštaj zauvek. U jednom momentu mi je rekla da odem ja prvi. Poslušao sam je, obukao sam se, poljubio je i otišao. Nedugo zatim se pojavila i ona. Sjajna i divna, kao da maločas nismo zajedno drhtali. Nije me nijednom pogledala. Sve vreme sam pevao njoj.
O, Bože! Šta je ovo?
Pokušavam da zaustavim suze, ali one same teku.
Ups! Ten obraz nie jest zgodny z naszymi wytycznymi. Aby kontynuować, spróbuj go usunąć lub użyć innego.
– Posle je dotrčala malena devojčica do nje od koje se do kraja svadbe nije odvajala. Rodila je čak i dete tom čoveku, a na njegovom mestu sam trebao da budem ja. Nije nam se dalo.
Usudila sam se da krišom odškrinem vrata i provirim unutra. Majka ljutito prilazi čoveku i udara ga.
– Da mogu da vratim vreme, ubila bih te, ali sada je kasno. – zarežala je.
– Zašto, Maro?
– Zato što je ta malena devojčica tvoja kćerka!
Nije mi dobro, srušiću se. Ovaj čovek ovde je moj otac!
– Šta, bre? – zapanjeno je gleda. – Zar mi nisi rekla da ćeš...
– Da, htela sam da abortiram, ali roditelji mi nisu dozvolili i pružili su mi podršku. Iznela sam trudnoću kako sam znala i umela. Bez tebe.
– Zašto mi nisi rekla da...
– Zato što te je bolelo dupe. Kada sam ti rekla da sam trudna, nisi mi ništa rekao. Svakog dana si putovao, nisi se javljao, a ja sam tugovala iz dana u dan. Venula sam dok sam čekala tvoje dete. Rodila sam devojčicu i bila sam srećna. Ne mogu da poreknem. Ali nedostajao si mi, ma koliko me povredio. Znala sam da si najbolji prijatelj mog brata i zato sam izbegavala da odlazim kod njega u Beograd. Bojala sam se da ću te sresti. – ugledala sam kako joj se suze slivaju niz lice. – Ali bratovu svadbu nisam mogla da izbegnem. Znala sam da ću te sresti i zato sam došla sa tim čovekom. On je bio moj kolega i pristao je da mi bude muž te večeri...
– Maro, zašto mi nisi rekla da si se porodila? Trebalo je da znam...
