Kasnije ✔️

Kasnije 6

6

Moja nova pozicija gde sam bio radnik u firmi njenog oca, gde mi je ona bila šef, nije bila onoliko čudna koliko sam mislio da će biti. Dok nisam počeo raditi sam bio još dva puta na razgovoru, sa njom i njenim ocem, koji me je iz nekog razloga veoma poštovao i želeo u njihovoj kompaniji. Nismo pričali redovno osim ta dva puta za ceo vremenski period od našeg razgovora u mojoj sobi, pa sve dok nisam došao na posao u njenu kompaniju. Viđali smo se van radnog mesta, naravno, i pričali o trivijalnim stvarima kada smo morali, ali je delovalo kao da smo se dogovorili da ignorišemo sve dok ne vidimo kako će biti kada počnemo raditi zajedno. Njen zahtev da uopšte prihvatim taj posao je i bio razlog zašto se sve ovo desilo i želeo sam da znam kako će se ponašati podjednako kao što je ona želela da zna kako ću se ja ponašati. Takođe nisam baš mogao zaboraviti to što je želela da uradi i što bi uradila da se nisam pojavio u mojoj sobi kada sam se pojavio. Bilo kako bilo vreme je teklo i počeo sam raditi kao njen zaposleni i nije bilo čudno, kao što sam već napomenuo. Zaista nije, mogao sam joj reći sve jer se nisam morao pretvarati da želim da joj se dodvoravam, govorio sam kako jeste i ona je rešavala probleme shodno tome, zato smo oboje bili veoma efikasni. Što je rezultiralo tome da me njen otac još više hvali i da me moje nove kolege više poštuju. Očekivao sam da me neće voleti jer sam bio nov i već bio miljenik vlasnika, a neki od njih su tu godinama i nije im ni ime mogao zapamtiti. Zapravo je bilo suprotno od svega što sam očekivao i to samo zbog Sofije. Time dolazim do dela koji je bio zapravo veoma čudan i nisam želeo ikada da se naviknem na to. Kolege su me volele jer su mislile da sam ja jedini koji joj sme išta reći, jedini kojega ne dotiče to što je ona ćerka vlasnika, kada me vlasnik obožava svakako nisam je se morao plašiti po njihovoj logici. Ponašali su se kao da sam nekakav nedodirivi Bog i svi su mi se takoreći klanjali zbog toga. Mislili su da ne podnosim Sofiju ili u najmanju ruku da se slažem sa njihovim mišljenjem da je nesposobna. Prvih par nedelja sam pokušavao da nađem način da kažem da nisu u pravu, a da ne otkrijem da je zapravo poznajem, jako dobro zapravo. Čekao sam da sva ta fama oko mene utihne i da se svi naviknu da sam prosto tu i da nije ništa preterano bitno to što joj kažem sve onako kako jeste. Pauze su bili pakao jer sam samo sedeo i slušao gluposti o Sofiji, ne samo o njenoj nesposobnosti, tračevi u kancelarijama su bili nemilosrdni. Ja sam znao kakva kučka može biti i mislio sam da je to loše, ali ono što su ljudi pričali o njoj nije moglo ni da se poredi sa onime što sam ja smatrao kučkom. Treća stvar koja me je iznenadila na mom novom radnom mestu je to što sam sve više i više imao razumevanja za Sofiju i njeno ponašanje jer sam provodio vreme sa ljudima koji su to izazivali u njoj. Mrzeo sam ih sve, dobro ne sve, većinu, i ako sam i mislio da ću do sada prestati da razmišljam o njoj i navići se da budem sam, prevario sam se kao nikada u svom životu. Čovek bi pomislio da će me ono što sam slušao o njoj naterati da je zamrzim, ali ne, njihova mržnja i način kako su je tretirali su me naterali da shvatim da sam nepopravljivo zaljubljen u nju i zbog toga sam još više izbegavao da razmišljam uopšte o nama. Nisam više bio racionalan i možda bih uradio nešto samo zato što sam trenutno želeo biti sa njom, samo zato što mi je nedostajala i zato što sam želeo da je grlim i pokazujem joj da jeste vredna. Nije zaslužila da je svi ovi idioti toliko omalovažavaju i mrze, bila je dobra u onome što je radila i bio sam poprilično siguran da sam objektivan u tom razmišljanju, bez obzira na to bila je dobra prema njima, iako je imala držanje šefa, bila je dobra jer je radila za dobrobit njih. Za ova dva i po meseca u nekoliko navrata se desilo da smo bili sami, van radnog mesta, nikada nismo zapravo bili sami na radnom mestu, i ona je želela da priča o svemu što se desilo, ali je moj odgovor uvek bio isti, kasnije. Marina me je ubijala u pojam i dobijala je isti odgovor, sve dok mi jednom nije rekla da će se jednom to moje kasnije pretvoriti u prekasno, ali nisam mogao protiv toga. Nije bilo isto jer sam sada sve video drugačije, jedno je bilo kada smo bili zajedno i oboje mislili da nismo zapravo u vezi, sada je ona želela ozbiljnu vezu i ja sam želeo isto i zato sam morao dobro razmisliti o svemu. Jedno je bilo to što je volim i što je želim, sasvim drugo je bilo to da li sam bio spreman da trpim sve nenormalne i nepromišljene gluposti koje je u stanju da radi. Povredilo me je samo što je uopšte planirala da me povredi, nisam želeo da znam kako bih se osećao da nešto zapravo uradi. Dakle moj plan da izbegavam nju i naš razgovor se svodio na jednu stvar zapravo, bio sam jebena kukavica i sakrivao sam se iza reči kasnije. Moj kukavičluk se nije završavao na njoj, ne, ja sam izbegavao većinu kolega sa posla jer sam bio poprilično siguran da ću udariti nekoga od njih ako budem primoran da slušam još samo jednu priču o tome ko je spavao sa njom, iako sam znao da nije istina, nisam želeo to da slušam. Zato sam pauze provodio na balkonu sa Tonijem i Antonijom. Brat i sestra, blizanci, dve godine mlađi od mene. Toni je bio pušač, Antonija nije, ali je volela da provodi pauze sa njim, a ja sam voleo da budem sa njima jer su bili jedini koji nisu mrzeli Sofiju. Verovatno zato što oni nisu radili u njenom odeljenju i tako se rodilo naše kolegijalno prijateljstvo. Čak sam se u nekoliko navrata vratio toj groznoj navici i pušio sa Tonijem, trezan nikada nisam pušio inače. Pored njih dvoje sam postao toliko komotan da smo znali provoditi pauze izležavajući se na balkonu dok smo posmatrali oblake i to nije bila ni najčudnija stvar koju smo znali raditi kako bismo se opustili na pauzi. Antonija je sedela u mom ili Tonijevom krilu jer su na balkonu postojale samo dve stare fotelje. Smejao sam se sa njima kao što se nisam smejao ni sa Edijem. Imali su anegdota za celu nedelju od svakog vikenda, bili su luđi od moje male ekipe i smejali smo se kao da smo naduvani dok smo prepričavali anegdote iz izlazaka i sa žurki. Došlo je dotle da su mi te pauze činile ceo dan lepšim, činile su da zaboravim da se sakrivam od Sofije i kolega koji je ogovaraju. Najbolje od svega je bilo to što je balkon bio u delu zgrade koji se renovirao tako da niko nije ni znao gde smo, bilo je kao da nismo na poslu uopšte. Uvukli su mi se pod kožu za samo par nedelja i Marina je prevrćala očima kada god bih pričao o Antoniji, a Edi je prezirao Tonija iako im nisam rekao prava imena kako to ne bi slučajno došlo do Sofije, da, toliko sam se želeo sakriti od nje. Nisam mogao da verujem da su čak i oni ljubomorne osobe. Ja sam bio taj koji je trebao biti ljubomoran jer pored mene oni su uvek imali jedno drugo, ja nisam imao nikoga i trebali su biti srećni što imam nekoga ko me drži normalnim na radnom mestu. Kada sam im to rekao prestali su da se dure kada bih prepričavao nešto sa pauze, ali su me skoro spalili na lomači kada sam izašao sa blizancima prethodnog vikenda. Celo nedeljno popodne sam pričao o blizancima koji su bili prvoklasni ludaci, a Edi i Marina su se mrštili besno. Osećao sam se kao dete dok ga roditelji slušaju i mršte se jer ne odobravaju detetov izbor prijatelja. Marina je sedela u Edijevom krilu i tako su izgledali kao jedno veliko ljubomorno biće koje hrani jedno drugo tim osećajem da žele da me zaključaju u podrum ili u najblažem slučaju kazne i ne puste iz moje sobe. Malo su se opustili kada sam ih pitao kako su se oni proveli u subotu i čim su se udubili u priču ja sam shvatio da je ovo bio prvi put da nisam izašao sa njima. Svejedno sam se proveo nezaboravno, iako se nisam sećao većeg dela večeri, i jedva sam čekao ponedeljak, kao štreber koji čeka test posle letnjeg raspusta. Prvih par sati na poslu su se razvukli, čak sam morao i da se zadržim na radnom mestu kada je pauza već počela, ali je i to konačno prošlo i već sam se zaputio ka balkonu kako bih zaboravio da sam na poslu. Čim sam otvorio vrata i osetio letnje sunce na svojoj koži osećao sam se bolje, nasmejao sam se kada je Antonija skočila sa moje fotelje i poklonila se blago prepuštajući mi moje mesto. Naklonio sam joj se uzvrativši joj istim poštovanjem pre nego što sam se zavalio u staru kancelarijsku fotelju. Čim sam se ja namestio Antonija je sela na rukohvat fotelje i okrenula se ka Toniju i meni, prebacila je jednu nogu preko drugog rukohvata dok je desnu nogu koja je bila bliža meni savila i položila na moj stomak. Nije mi zapravo sedela u krilu, nije me ni dodirivala osim svojim stopalom i nisam bio siguran da li je ona svesna da je jako blizu privatnim delovima mog tela, ali nisam želeo ni da joj skrećem pažnju na to.
,,Mislilo smo da smo te uplašili i da više ne želiš da provodiš pauze sa nama", počeo je Toni i skrenuo moju pažnju na njega. Prevrnuo sam očima i nasmešio se jer mi je bilo smešno da su pomislili tako nešto uopšte i nadao sam se da nije ozbiljan. Takođe mi nije palo na pamet da se pravdam i kažem im da sam se prosto zadržao duže u kancelariji. Da, imao sam i svoju savršenu kancelariju, baš kao što je Sofija obećala.
,,Nisi prvi kandidat, ti si kandidat broj šest i jedini si prošao inicijaciju i vratio se", dodala je Antonija i pomerila se tako da se nalaktila na moje rame, sada sam znao da je svesna gde drži svoje stopalo. Znao sam da se šali u vezi kandidata, ali nisam znao da li me namerno pipa stopalom ili je želela to da radi. Nisam očekivao ovo od nje i nisam iskreno imao pojma šta da uopšte mislim o tome zato sam rešio da se pretvaram da nisam svestan toga da me dodiruje stopalom.
,,Kada biste vi znali sa kime ja izlazim vi biste pobegli od mene. Nisam hrabar što sam tu, koristim to jer se osećam malo bolje u vezi sebe", odgovorio sam i slegnuo ramenima, a Antonija je iskoristila to da me zagrli i nasloni se skroz na mene.
,,Oh misliš na tvoju šeficu", Toni je prosto bacio ovu bombu u razgovor podigavši obrve i napravio onaj izraz lica koji mi je govorio da ih to ne plaši niti imresionira.
,,Nismo osobe koje osuđuju. Niti volimo da prebacujemo, zato te nismo nikada ništa pitali o tome. Mada, sada si sam to napomenuo pa nas je zanimalo nekoliko stvari. Da li je istina da si je ucenjivao njenim golim slikama kako bi dobio posao?", dodala je Antonija nonšalantno, a ja sam se ispravio zaprepašćeno.
,,Da li to ljudi misle i pričaju o meni?", pitao sam jer nisam mogao ni da zamislim ovako nešto. Nije me bilo briga šta pričaju o meni, ali nisam želeo da to pričaju o njoj. Antonija je odmahnula glavom na moje pitanje dok je prelazila prstom preko mog vrata. Ona je definitivno bila svesna šta radi, ali ja nikada nisam bio manje potrešen zbog toga iako mi nije bilo jasno zašto to radi.
,,Ljudi su toliko zaslepljeni da svi traže samo negativne stvari o njoj, niko nije ni primetio šta se dešava između vas dvoje", objasnila je smešeći se dok sam ja odahnuo i osećao se nervozno istovremeno.
,,Ništa se ne dešava između nas. Bilo je, završilo se, samo smo prijatelji, to je sve", objasnio sam jer nisam ni smeo da pomislim da ih slažem jer su znali. Laž bi samo potpalila još laži sa njihove strane i jedino što sam mogao da uradim da ispravim njihovo mišljenje o njoj jeste bilo da im kažem istinu.
,,Znali smo da se nešto desilo jer se ne plašiš malog tansmanijskog đavola, a to je moralo značiti da si joj nekada bio u gaćicama ili da još uvek zalaziš tamo", prokomentarisao je Toni i slegnuo ramenima izvinjavajući mi se kada sam skrenuo pogled na njega. Antonija ga je prekorila siktajem, a ja sam odustao i slegnuo ramenima.
,,Ne, nije važno. Istina je svakako i nije me preterano briga, bolje da znate istinu nego da se šire priče kako je nesposobna i kako me je primila da radim i ispunjava moje uslove jer se plaši da ću obelodaniti njene gole slike."
,,Da li stvarno imaš slike na kojima je gola?", pitao me je Toni smešeći se podlo, a ja sam se na ovo zakikotao jer mi je laknulo zbog toga što se očigledno šali. Svejedno sam mu namignuo umesto odgovora iako nisam imao ništa slično.
,,Nemamo ništa od toga da širimo ove priče, ali nas živo zanima da li ste završili zato što si počeo da radiš ovde ili se nešto drugo desilo?", nastavio je Toni i goreo je od znatiželje. Kako je do ovoga došlo od našeg razgovora o tome kako smo se proveli za vikend? Da li sam im uopšte trebao verovati? Jesam, ali nisam nikome pričao o ovome, ovo je bila tema o kojoj nisam želeo ni sa Sofijom da pričam, a kamoli sa bilo kime drugim.
,,Njen otac me je primio na radno mesto i ja nisam ni znao da ona uopšte radi ovde, raskinuli smo jer nisam želeo da spavam sa osobom koja mi je šef i to je sve. Ne želim zapravo da pričam o tome i ne radi se o mogućim tračevima, prosto ne želim da pričam o tome generalno", rekao sam šta sam imao i uzdahnuo umorno jer će mi upropastiti ovo mesto mira ako mi postave još samo jedno pitanje o ovome. Nije me uplašio izlazak sa njima i svi opijati koje smo svi zajedno ulili u sebe, ali me je plašilo to šta će uraditi i kakve će priče raširiti ako shvate da ja volim Sofiju i patim zbog toga. Nisam želeo da iko zna da mi je stalo, nije me bilo sramota, Marina i Edi su znali da je volim, čak je i Hana znala to, na kraju krajeva i Sofija je to znala, ali nisam želeo da ljudi sa kojima radimo znaju za to. Odahnuo sam kada je Toni klimnuo glavom sa razumevanjem i namignuo mi. Antonija me je zagrlila sa obe ruke čvrsto i položila glavu na moje rame.
,,Da li to pravilo važi za sve osobe sa kojima radiš ili samo za šefove?", pitala me je tiho i video sam da je Toni prevrnuo očima smešeći se. Nisam odgovorio jer nisam želeo da joj kažem da me apsolutno ne zanima niko osim pomenute šefice. Slegnuo sam ramenima i to je bio jedini odgovor sa kojim sam bio komotan jer nisam bio siguran šta se desilo u subotu kada se sada ovako ponaša. Toni joj je brat, valjda bi on reagovao drugačije da mi je stvarno predlagala ono što je rekla. Koga ja zajebavam, Toni bi joj se pridružio kada bih ja prisato na to. Njih dvoje su stvarno bili posebni i zbog toga sam ih i voleo zapravo.

,,Ovde si...", čuo sam je, ali je nisam video i čuo sam jasno da je besna više nego što joj je laknulo to što me je pronašla. Nisam je ni mogao kriviti, Antonija je bila i više nego prisna. Nisam znao ni kako me je ona videla kada ja nisam video nju uopšte.
,,Antonija, Toni kako je bilo za vikend?", nastavila je i prišla nam, sada sam je video jer je bila ispred nas i stajala sasvim opušteno. Antonija je slegnula ramenima i okrenula se ka njoj iako je i dalje ležala na meni. Toni je bio rečitiji od nje.
,,Leon je preživeo ono što niko do sada nije uspeo, pa čak ni ti. Možda to objašnjava više nego što sam slobodan da kažem", kezio se, a Sofija je prevrnula očima pre nego što je slegnula ramenima. Šta bi to trebalo značiti? Sve ovo zapravo.
,,Moraću ga pitati za savet kako je uspeo. Sada bih te zamolila da se odlepiš od njega, moram ga ukrasti na par minuta. Ne brini se vratiću ti ga", govorila je sasvim smireno i pružila ruku Antoniji pre nego što ju je podigla na noge. Oni se izgleda znaju i to jako dobro i trebao sam to očekivati jer samo tako su uopšte mogli doći do ispravnih zaključaka do kojih su došli.
,,Sumnjam...", prormljala je Antonija kada se našla ispred Sofije, ali Sofija je samo jednom frknula pre nego što je meni pružila ruku koju sam nesigurno prihvatio. Nisam baš mogao da omotam svoje misli oko svega što sam slušao i gledao.
,,Da li se desio neki problem?", pitao sa pre nego što sam ustao i pokušao da se saberem jer sam bio svestan da se nešto moralo desiti. Ovo je naše radno mesto i potrudila se da me pronađe jer se nešto moralo desiti.
,,Objasniću ti usput", odgovorila je kroz zube i nisam znao da li je to zato što je nervozna ili besna, ali nisam stigao ni da ustanovim koje je od ta dva u pitanju već me je vukla ka vratima držeći me za ruku. Stigao sam da se okrenem i gledam Antoniju i Tonija kako mi mašu smešeći se pokvareno.