Kasnije ✔️

Kasnije 3

3

Probudio sam se rano sledeće jutro i očekivao da je ona pobegla u svoj savršeni svet, ali nije, spavala je u mom krevetu i ja se nisam mogao načuditi svemu što se desilo u protekla dvadeset i četiri sata. Otišao sam da se tuširam iako je bila subota i nisam morao žuriti na posao, otišao sam jer sam želeo da se saberem i da joj dam priliku da ode ako to želi. Nije to uradila iznenadivši me opet, kada sam ušao u dnevnu sobu zatekao sam je kako sedi na kauču u mojoj majici i jede mafine gledajući neku emisiju. Zbog toga što nije otišla sam joj dao šansu i rešio da ću da upoznam tu njenu stranu za koju je tvrdila da postoji. Tom odlukom sam započeo najčudniji period moga života. Godinu i nešto meseci kasnije, nisam i dalje imao pojma šta se dešava i kako je do ovoga došlo. Dosta toga se promenilo po pitanju onoga što sam bio ja iako ne mogu isto reći za ostale ljude u mom životu. Marina i Edi su bili Marina i Edi. Edi je jedini reagovao onako kako sam očekivao da će svi reagovati, mislio je da Sofija i ja pokušavamo njih da napravimo budalama kao što sam ja mislio da oni pokušavaju mene da naprave budalom kada su se on i Marina vratili kući i zatekli mene u gaćama i Sofiju u mojoj majici kako gledamo seriju. Marina sa druge strane, ona je bila iz nekog razloga presrećna i tek tada sam obratio pažnju na ono što mi je i Sofija rekla, ona je navijala da se to desi time što je meni konstantno trtljala o Sofiji iako ja nisam slušao i time što je konstantno trtljala Sofiji o meni i ona jeste slušala, ali nije verovala. Taj dan, ta dva dana zapravo, računajući od momenta kada sam se probudio u krevetu sa Marinom i Edijem do momenta kada je Sofija otišla sutra dan uveče da se presvuče, će do kraja moga života ostati zapamćeni kao najčudniji sati moga života. Čak i nakon svih ovih meseci i dalje je bilo jebeno čudno misliti uopšte o tome. Sve je ostalo manje više isto, radio sam u istoj kompaniji za istim računarom, Edi je radio u istom kafiću i Marina je radila u istoj prodavnici odeće koju su joj mama i tata kupili kada je završila fakultet. Sofija je radila na nekoj visokoj poziciji u kompaniji njenog oca i ja nisam imao pojma koja je to kompanija niti koja je njena pozicija zapravo, nije me ni zanimalo. Hana je radila kao psiholog u srednjoj školi i od svega što sam sada znao o svima njima, ovo me je jedino teralo da se smejem kao ludak svaki put kada bih je video na bilo kojoj žurci. Moje mišljenje o svima njima se nije promenilo zapravo. Nas troje smo bili iste budale koje smo uvek i bili, Sofija je bila i dalje nepodnošljivo nadmena čim je u prostoriji bilo više od dvoje ljudi, dakle kada nismo bili sami i Hana je i dalje bila dobro dete dokle god nije bila sa Sofijom i Marinom. Šta se onda zapravo promenilo? Upoznao sam Sofiju i Hanu, čak i Marinu malo bolje. Konstantno sam dobijao poruke od Sofije i morao sebe da podsećam da je normalno da je zanima gde sam, šta radim i šta planiram da bi ona znala kako da organizuje svoje vreme. Doduše i pre ovoga je uvek znala gde sam jer Marina je provodila sa njima ceo dan, svaki dan, a ja sam uvek bio sa Edijem, a Edi je uvek bio sa Marinom. Tako da se ništa nije promenilo što se toga tiče, samo što sam sada bio uključen u razgovore i nisam ih aktivno izbegavao na žurkama. Jesam mnogo više razmišljao i pokušavao da se setim kako je bilo pre jer sam pravio poređenje, ali sama činjenica da sam se onog čudnog dana probudio ispod Marine, kraj Edija dok su Hana i Sofija spavale na podu kraj mene, je bila dovoljna da znam da smo uvek bili zajedno svakako, samo ja sada nisam bio konstatno mrzovoljan zbog toga. Razmišljao sam često o tome šta bi se desilo da je Hana bila osoba kojoj je trebao tuš ono jutro i uhvatio sebe da po nekada priželjkujem da je ona bila ta koja je rešila da želi da me poljubi umesto Sofije, ali istinu za volju nisam mogao da se bunim i tako sam razmišljao samo kada bi Sofija bila podešena na kučka opciju. Sofija je bila savršena osoba za mene, kada smo bili sami mogao sam pričati sa njom i iskreno sam je obožavao jer nisam nikada morao da se pretvaram da sam nešto što nisam. Nije me ni za šta osuđivala i nije pokušavala da me promeni, a nisam ni ja nju. Kada nismo bili sami nije bila konstantno zalepljena za mene i delom mislim da je to zato što nije želela da iko zna da je ona sa mnom jer joj je to bilo ispod časti, nisam ni znao ni da li smo u vezi ili ne, ali mi je odgovaralo što nije zalepljena za mene konstantno kada smo bili u društvu. Manje više sam živeo kako sam hteo, baš kao i ona, oboje smo se mogli provoditi i uživati u životu, a kada smo bili sami onda smo bili sami i sve je bilo savršeno. Samo što ove dve stvari su bile toliko kontradiktorne da sam je voleo i mrzeo i znao sam da to nije normalno, ali sam iz nekog razloga pustio da to traje i nisam radio ništa po tom pitanju. Odgovaralo mi je iz nekog uvrnutog razloga i nisam želeo ništa da menjam, a nije delovalo da ona želi išta da menja i zbog toga je moralo pući kao što sam znao da hoće samo sam čekao da vidim ko će napraviti sranje zbog kojeg će pući. Nisam mnogo razmišljao o tome, ali sam mislio da sam spreman na to. Na kraju krajeva nije to bilo ni jedno od nas dvoje zapravo, bio je to moj razgovor za posao. U pitanju je bio daleko ozbiljniji posao sa mnogo više odgovornosti od onoga koji sam trenutno obavljao, u pitanju je bila mnogo veća kompanija, ali manje radnih sati i tri puta veća plata. Otišao sam na razgovor čisto iz radoznalosti, nisam imao šta da izgubim, osim pola sata koje sam proveo sedeći u staklenoj kancelariji čekajući direktora da dođe i postavi mi ona glupa standardna pitanja. Znao sam da sam dobio posao jer su me zvali da dođem i znao sam da jedino ja mogu uopšte da obavljam taj posao jer možda nisam radio isti posao, ali sam imao školu za to i iskustvo na relativno sličnom poslu. Na prethodnim razgovorima sam pričao sa ostalim kandidatima, sva tri, i saznao da su svi sveži sa fakulteta bez iskustva, a ovo nije bio posao koji se može stažirati. Nisam primljen jedino ako je neko od ono troje rod ili sin prijatelja, što bi me svakako dovoljno razočaralo u celu njihovu kompaniju da nikada više ne bih ni pomislio da prihvatim ili konkurišem za posao ovde.
,,Izvinite što ste me čekali Leone. Nadležna osoba u odeljenju gde biste trebali raditi nije na radnom mestu, a ja nisam želeo sam da obavljam ovaj razgovor sa vama. Ne bih znao tačno i precizno objasniti šta se od vas očekuje i šta ćete tačno raditi. Mogu pokušati da vam odgovorim na pitanja, ali mi morate oprostiti ako nešto ne znam", uspeo sam da se ispravim i klimnem glavom dok je crnokosi čovek koračao kraj mene ka svom radnom stolu i smestio se u kožnu stolicu nasuprot mene. Nije mi se obraćao sa gospodine i svidela mi se ta neformalna formalnost. Smešio mi se ljubazno, delovao je čudnovato prijatno za čoveka na čelu ovolike kompanije, ali šta ja znam, ne poznajem mnogo ljudi sličnih njemu. Čovek je bio bliži šezdesetima, a izgledao je mlađe i vitalnije od mene koji sam bio sigurno više nego duplo mlađi.
,,Mogu ja doći i drugi put, nije mi problem zapravo", odgovorio sam ozbiljno jer mi nije bio problem i iskreno sam se već radovao što ću se vratiti nazad u krevet pored Sofije i iskreno me je plašilo što me je to toliko radovalo. Trebao bih da grizem i čupam za ovaj posao, ali nije me bilo briga i mislim da je to bilo upravo iz inata njoj, a sa druge strane sam se radovao što me ona čeka kući. Njeno radno vreme počinje u devet, tek je osam i pet, još uvek imam vremena da uživam sa njom.
,,Ja se stvarno izvinjavam što kasnim..."
Moja prva reakcija je bila potreba da prasnem u smeh, imao sam sreće što me direktor nije gledao, streljao je besnim pogledom devojku koja je trčala kraj mene navlačeći štiklu na desnu nogu.
,, ... kasno sam zaspala sinoć i nisam namestila alarm. Nije izgovor, ali zaista mi je žao što kasnim."
Klimao sam glavom dok je moj potencijalni budući direktor goreo od besa, ali se smešio ljubazno održavajući onaj prijateljski stav. Ja sam sedeo grizući se za usnu, suzdržavajući osmeh dok sam posmatrao raščupanu devojku kako se pravda direktoru ove ozbiljne kompanije.
,,Nije problem što si kasnila, nismo još ni počeli sa razgovorom. Samo sledeći put kada ti kažem da dođeš ranije na posao, onda nemoj da ležeš kasno, a ja ću te podsetiti da namestiš alarm. Osim toga ne treba meni da se izvinjavaš", objašnjavao je sasvim smireno dok sam ja sedeo i posmatrao ovo želeći da imam kokice jer je ovo bilo bolje od svih komedija koje sam, na silu, pogledao u životu.
,,Nema potrebe zaista. Razumem da se ljudi zapričaju, imaju privatan život, umore se, zaborave da postoje obaveze. Desi se svima nama. Zar ne?", pitao sam smešeći se ljubazno, poslovno i gledao direktora kako podiže zbunjeno obrve i to ne zbog onoga što sam ja rekao.
,,Sranje...", zbog ove reči ju je posmatrao zbunjeno, a ona je posmatrala mene zaleđeno i ja sam imao priliku da podignem obrve i nasmešim se pokvareno na momenat pre nego što se direktor okrenuo prema meni smešeći se izvinjavajući mi se.
,,Zaboravila sam papire kod...", nastavila je, a direktor je uzdahnuo i prevrnuo očima i već sam znao njegovo mišljenje o svemu ovome.
,,Možda bi onda bilo bolje da odložimo ovaj razgovor", predložio je posmatrajući nju, ali mislim da se delom obraćao i meni jer sam ja sam to predložio pre par minuta. Nije bilo šanse da dozvolim da ovo odloži, ne. Ovo želim da vidim.
,,Siguran sam da ćemo se snaći. Gospođica...", počeo sam izazivajući i gledao je kako se mršti odmeravajući me iznervirano, ali ja sam uživao u ovome jer nisam planirao da se zaposlim ovde podjednako kao što nisam planirao da mi propadne ova prilika.
,,Sofija", dopunila je uz kiseli osmeh, a ja sam klimnuo glavom.
,,Leon, drago mi je. Gospođica Sofija mi može pokazati radno mesto i objasniti mi okvirno o čemu se radi, a papirologiju možemo srediti naknadno, ako se odlučite da me zaposlite", predložio sam i video da direktor, njen otac naravno, sleže ramenima odustajući od celog ovog cirkusa.
,,Samo izvolite", ispružio je ruku ka vratima i ja sam ustao, rukovao se sa njime pre nego što sam izašao. Čekao sam je ispred kancelarije i imao priliku da slušam njenog oca kako šapuće i nju kako odgovara na glas jer je znala da ih savršeno čujem, delilo nas je staklo.
,,Sofija ti si tražila pomoć i čoveka koji će ti voditi sisteme i onda se na njegov razgovor pojaviš kao da si do pre sekunde bila u krevetu sa onim tvojim o kojem izgleda ja ne smem ništa da znam. Ne smeta mi što imaš svoj život, srećan sam zbog tebe, ali ovo se sada meša u tvoj poslovni život i ako on to ne može da razume onda možda on nije za tebe dušo."
,,On je na poslu tata i nije on odgovoran za mene, stvarno sam zaboravila da namestim alarm, mislila sam da je ovaj razgovor sledeće nedelje. Rešiću ja ovo ne brini se, neću upropastiti ovaj razgovor", objašnjavala mu je tvrdoglavo onim tonom koji naglašava da će dobiti ono što želi i možda sam sada malo bolje razumeo zašto je uopšte imala taj stav. Znao sam šta je rekla zapravo, nisam bio glup. Isto tako nisam bio lud da joj dozvolim da me nagovori da se zaposlim ovde da radim. Nije se radilo o tome što bi mi ona bila šef, nije me bilo briga za to. Ovo je njeno radno mesto i očigledno je držala do toga da radi sve kako treba, radilo se o tome što nisam i nikada neću biti osoba koja spava sa svojim nadležnima. Imao sam licemerne stavove o mnogo stvari, ali preko ovoga neću preći.
,,Znam dušo. Stvarno nam je potreban jer je dobar i bila si u pravu što si tražila čoveka za taj posao, a ja mislim da će nam on biti potreban generalno", objasnio joj je i nasmejao sam se jer sam znao da bi prevrnula očima na ovo. Ja bih prevrnuo očima na ovo da sam bio sa njima u prostoriji i učestvovao u ovom razgovoru.
,,Dobro tata ne može biti baš toliko dobar", odgovorila je upravo ono što sam očekivao da će reći i nasmejao se jer sam do sada mislio da je pred njenim ocem sasvim druga osoba. Nije to bilo u pitanju i rekla mu je ono što je želela da mu kaže jer je znala da ih ja čujem. Osim toga ona nije imala pojma kakav sam u onome što radim jer je posao, ironično, bio jedina stvar o kojoj nikada nismo pričali jer ja nisam želeo da znam šta ona tačno radi, a priznajem da nisam želeo ni da ona zna gde radim i šta radim jer nisam želeo da se ikada ikako umeša u to.
,,Ne, nije dobar, najbolji je u gradu i da si pročitala išta od onoga što sam ti dao ne bi imala takav komentar. Pričao sam sa nekoliko ljudi sa kojima je radio, prostudirao sam sistem po kojem radi i na prvi pogled možda deluje mlad, neiskusan i verovatno neozbiljan, veruj mi da nećemo naći bolju osobu. Idi sada da te ne čeka više nego što je već čekao jer ja bih već otišao da sam na njegovom mestu. Javi mi kako je prošlo."
Nije mu odgovorila, a ja se nisam okretao, čekao sam je i dalje ispred vrata i tek kada sam prestao da prisluškujem sam postao svestan da me svi posmatraju znatiželjno dok šetaju hodnicima između kancelarija. Žene su me posmatrale uglavnom se smešeći ljubazno i već sam znao kakvu su osobu očekivale kada su čule da neko ima razgovor za ovaj posao. Neću biti lažno skroman i reći da nikada ranije nisam primećivao kada me devojke posmatraju. Jesam primećivao jer sam živeo tako što sam koristio upravo to, a sada sam po prvi put od srednje škole imao vezu koja je trajala duže od jednog meseca i bilo je zabavno moram priznati. Naravno da je bilo i naporno i stresno po nekada, ali je bilo mnogo manje stresno nego onaj život koji sam vodio jer sam imao nekakav osećaj stabilnosti i ispunjenosti. Nasmešio sam se i klimnuo glavom sitnoj plavuši koja sirota nije bila svesna da piji u mene što ju je nateralo da se trgne i pokrene, uspela je da sruši sve papire na šta sam se zakikotao u momentu kada je Sofija prošla pored mene.
,,Pratite me, molim Vas", prosiktala je iako se smešila ljubazno, a ja sam je pratio odmahujući glavom i dalje se smešeći zabavljeno. Marširala je ispred mene u štiklama i skretao sam pogled samo zato što sam morao sebe stalno podsetiti da smo na njenom radnom mestu. Čak sam i čučnuo da pomognem sirotoj plavuši koja je skupljala papire pognute glave. Zahvalila mi se tiho dok je Sofija cupkala kraj nas i meni je bilo smešno što udara nogom o pod besno kraj mene dok sam čučao. Ovo je postajalo sve smešnije i smešnije i nije mi pomagalo da se fokusiram.
,,Može Jelena dalje sama, imamo posla. Molim Vas", požurivala me je, a ja sam se ispravio i klimnuo glavom, malo je nedostajalo da joj salutiram. Prevrnula je očima na ovaj cirkus jer je znala da je niko ne vidi da to radi osim mene. Udahnula je duboko i ispravila se, blago je izdigla glavu i ispružila ruku u pravcu u kojem smo se prethodno kretali, a ja sam poslušno pošao upravo u tom pravcu. Ovaj put mi nije dozvolila da idem iza nje, položila je ruku na moja leđa i praktično me gurala da požurim. Smešio sam se i klimao glavom svima koji su me posmatrali dok me je sitna riđokosa devojčica vodila kroz hodnike između staklenih i zatvorenih kancelarija i redova stolova.
,,Balaviš Milena, gledaj svoja posla", čuo sam jasno šta je rekla iako je to rekla dovoljno tiho da je ne bih čuo da joj nisam toliko dobro poznavao glas i trebalo mi je previše koncentracije da ne prasnem u smeh. Mislio sam da me požuruje jer sam bio ovde i želela je što pre da pričamo o tome, ali ne, nije se o tome radilo. Ona je bila ljubomorna i mene je to previše zabavljalo jer ona nije bila ljubomorna osoba inače, nisam ni ja, tako smo funkcionisali kada nismo bili sami, svako je radio šta je hteo. Ne bukvalno, ali niko nikome nije prebacivao, pogotovo ne ono na šta nismo mi uticali, kao što nisam ja mogao uticati na to što me je Milena gledala. Nisam stigao ni da pogledom nađem Milenu, Sofija me je već gurala u kancelariju koja je morala biti njena.