🎉🎉🎉🎉🎉🎉🎉
Pišem vam malo (a stvarno nisam planirala), jer samo šutim...
Nemam s kim popričati, a i da krenem ne bih došla do riječi... Šutim, slušam i kao čudim se!
Evo i zašto...
Sjedim ja tako u svojoj ljuljački, noge na tabureu, slušalice u ušima i raspalim malo za dušu dobri stari Def Leppard.
"Pour some sugar on meeeee!!!"
Kukovi žude da se pomaknu, a nešto mi se drijema. I zaspala bih ja da mi ton ne udara do daske. Kad, majke ti mile, ko pokošena tsunamijem, sva se stresem, oči mi ko sovi!
A muževa mi faca na tri jebena centimetra od lica. Povuče on meni slušalicu iz uha i nabaci trijumfalan osmijeh.
- Selimo se!
- M? - jel sanjam?
Sanjam, garant!
- Aha! - kima on glavom.
- A kamo se to selimo? - podsmjehnem se, a onda brzo uozbiljim. - Zašto se selimo? Šta si napravio?
- Šta sam napravio, šta sam napravio? - oponaša me. - Eno, u vrtu sam zakopao leš! Da nemaš te slušalice stalno u ušima, čula bi da su nam malo prije preorali dvorište.
- Šta si? - skidam i drugu slušalicu i gasim YouTube.
- Roknuo sam onog tvog bivšeg. Poslao sam ga na vječni počinak! - otpuhne i ode u kuhinju. - Hoćeš topli sendvič? - vikne.
- Pričaš o leševima i onda mi nudiš hranu! - stresem se.
- Boli te pičkica. Ionako je bio debil! Hoćeš sendvič ili ne?
- Ja tebe iz ovih stopa idem naručiti psihijatru!
- Pršut ili šunka?
- Kurac, majmune!
- To ćeš dobit' za desert!
- Neću jest'! - iznerviram se.
Čekam ja dasu da se pojavi, kad evo ga sa kilometarskim sendvičem.
- I hoćeš li me napokon prosvijetliti? Od kud ideja za selidbom?
- Oduševit' ćeš se! - namigne.
- A kamo selimo?
- Sad ću vidjeti. Samo da pojedem.
I evo mašinerije na stolu! Pali se laptop, linija Huawei mobitela poredani po starosti... sve blješti i kreće majstor haker u istraživanje.
- Znači... - škilji on u ekran, ja u njega. - To ti je neka mala općina kod Osijeka.
- Tako... - nalaktim se. - Malo si prošetao po zraku i došao na ideju da odselimo u Osijek? Samo tako... Ko iz pičke! Jer ti se može! Ili si stao žmirećki ispred zemljopisne karte pa upiknuo prstom?
- Ne! Vidi! - gurne on meni mobitel pod nos. - Za 12 minuta si u Srbiji! Manje od sata ti treba do Novog Sada! - naglašava, kao ulovit' ću se na to.
Čitam ja oglas. Prodaje se... restoran, motel, pansion, što već... uz Dunav! Potencijal samo takav!
- I? - pogledam ga kad pročitam.
- Ti lijepo radiš na recepciji, a možeš u sklopu otvoriti kozmetički salon, tvoja mama može konobariti, mom starom kupimo prasiće, onaj moj brat može glumiti fikus u vrtu, šta se mene tiče, a ona njegova neka čisti zahode.
- Mhm... - kimam ja.
- Tvoj brat neka se brine oko narudžbi i računa. - nabraja on dalje.
- O, vidim, njega si već unaprijedio. Blago njemu! Koga još vodimo sa sobom?
