Jecaji srca

13. Strah od nepoznatog

''Šta ti misliš o svemu ovome Saide?'', upitao ga je pokazujući mu na naslovnu stranu jednog tabloida.

''Mislim da je sjajno biti zaljubljen. A uz to i hrabar da pokažeš koliko si zaljubljen''.

''Ali, prijatelju, moraću jedno da ti priznam. Ja nju skoro i da ne poznajem'', rekao je Vilijam u kratkim crtama mu prepričavši sve od Nikolinog i njegovog prvog susreta do prošle noći.

Said ga je sa pažnjom saslušao, a onda se potrudio da mu da što bolji savet.

''Zašto ti Vilijame uopšte misliš da je uslov za veliku ljubav poznavati nekoga? Ne vidim razlog zašto je potrebno da neku devojku dobro upoznaš pre nego što joj priznaš da si zaljubljen u nju. Mnogo je dragoceniji onaj osećaj koji se javi negde duboko u srcu, onaj osećaj da misliš da nekoga poznaješ čitav život, a ne samo par sati ili par dana. Onaj koji je spreman da prati taj osećaj stiče ogroman uslov da na kraju bude i srećan. Oni koji zanemare te sitne glasove koji mu govore da je to osoba njihovog života, nikada je ne pronađu'', šeik je govorio iz srca odigravši ponovo ulogu glasa razuma u Vilijamovom životu.

I zaista, dok ga je slušao, Vilijam je shvatio da je Said potpuno u pravu: tačno, nije poznavao Nikol duže od nekoliko nedelja, ali je imao taj neverovatan osećaj kao da je poznaje čitavog života. Voleli su gotovo iste stvari, imali su sličan pogled na svet, čak su najviše voleli i istu knjigu. Od kako ju je prvi put video nije mogao da prestane da misli na nju: njoj bi poslednjoj slao poruku za laku noć, njoj bi prvoj poželeo dobro jutro. Sve je govorilo da je ona njegova sudbina, da ga je ona oduvek čekala i da je svaki događaj u njegovom životu bio put do nje.

''Plašim se jednog Saide: možda se sve odvija prebrzo. Možda je potrebno da usporim'', Vilijam je obično bio oprezan i prepun sumnji.

''Vilijame, iskreno mi reci: ko je još dovoljno lud da uspori dok korača prema svojoj sreći? Ne, prijatelju moj, ne treba da usporiš, već da požuriš. Sreća je nestrpljiva i nije raspoložena da nas dugo čeka. Poslušaj moj savet: što joj se brže i više približiš lakše će moći da pročita ljubav u tvojim očima. I koliko god da se ne poznajete, kada se pogledate, znaćete da ste jedno drugome odavno sudbina'', Said je rekao tačno ono što je trebalo. Njegove reči odzvanjale su u Vilijamovim mislima mešajući se sa snažnim nedostajanjem koje je osećao prema Nikol.

''Trebaš mi Nikol'', mislio je Vilijam: ''Nisi ni svesna koliko si mi neophodna''.

Zahvalivši se Saidu na prijateljskom savetu i prijatnom razgovoru, odlučio je da prošeta do Ajfelovog tornja i njihove klupe.

U međuvremenu, Džon i Mišel nisu gubili vreme. Dok se Vilijam borio sa mnogobrojnim pitanjima, njih dvoje su se posvetili jedno drugom. Doručkovali su zajedno na predivnom brodu-restoranu koji je plovio Senom. Nisu ni primećivali divne pejzaže Pariza dok su se gledali, gotovo ne trepćući. Dve izgubljene duše, dve ''usijane glave'', kako je volela da kaže Mišel, pronašle su jedna drugu i sve što im je u ovom trenutku bilo važno jeste da što više vremena provedu zajedno. Džonu se Mišel činila još lepša i prirodnija nego predhodne večeri, dok je Mišel u njegovim pokretima pronašla muškarca koji je spreman da je učini srećnom i da njene želje stavi iznad svojih.

''Kako je Vil jutros, Džone?'', pitala je Mišel.

''Ne znam. Rano sam ustao, još je spavao. Mislim da je dobro. Ne znam, postoji li razlog da ne bude?''.

''Nisi čitao današnje novine?'', pomalo je bila začuđena.

''Ne, ali mogu da pretpostavim da su on i Nikol zvezde naslovnih strana'', nasmejao se Džon.