-Šta ustvari toliko mrziš kod njih? -pitao je, pogledavši me pognute glave.
Sporo trepćem i gledam u stranu. -To što misle da mogu da nas poprave. -podigla sam ruke, dok sam hodala unazad. -Nama ne treba popravljanje! To što smo drugačiji ne znači...
Čovek je izgledao zbunjeno koji sekund, ali onda kao da se odjednom setio šta je moglo da se desi, pa je uzdahnuo. –Ne sećate se ničega, zar ne? Znao sam.
Ustala sam, protegavši se. –Ko si ti uopšte? –pitam, ne specijalno zainteresovano.
Zastenjao je, odmeravajući nas pogledom. –Ako vam kažem nećete da mi poverujete.
Izvila sam obrvu i pogledala Hudija, koji je izgledao isto kao ja. –Isprobaj nas. –rekao je Hudi, takođe zvučeći skoro nezainteresovano.
-Trebaće vam dokaz, da biste mi poverovali. –i dalje je oklevao.
-Aman, čoveče. –rekla sam nervozno. –Kaži šta imaš ili nas batali. –bila sam pokočena, zbunjena i gladna. Definitivno nije pravo raspoloženje da se nosim sa random ljudima.
-Okej, okej! -Uzdahnuo je. –Ja sam Nojin otac. –rekao je.
Hudi je uzdanuo umorno i protrljao oči. –Aha. Pa.. ovaj, bio si u pravu. Ne verujemo ti. –prošao je iza njega, potapšavši ga po ramenu.
-Ali to je istina! –nastavio je da nas ubeđuje.
-Naravno da jeste. –dobacio mu je Hudi, dok se protezao.
Kada smo konačno ušli okrenula sam se ka njemu. –Znam šta hoćeš da mi kažeš. –rekao je, pre nego da sam i otvorila usta. –Verovatno je samo neki random tip, koji me nekako poznaje ili je čuo za mene, ili šta već, pa je odlučio da se sprda.
Sledećih desetak minuta provela sam šetajući se između rafova, praveći se da gledam hranu, jer više nisam imala apetit. Hudi je u međuvremenu otišao na drugi kraj marketa, u potrazi za krofnama. Nisam mogla da se žalim na to.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
U jednom trenutku neka devojčica je krenula da trči ka meni. Nikada nisam volela malu decu, ali ova je imala neverovatno zarazan smeh. Stala je ispred mene i sklopila ruke iza leđa. Glava joj je bila podignuta ka meni, dok me je fiksirala svojim dečijim, velikim očima boje čokolade.
-Zdravo. –kažem, naslonivši ruke na kolena da se nagnem ka njoj.
-Zašto ti je kosa zelena? –pitala me je zbunjeno.
-Ustvari se tirkizna.
-Tir.. šta?
Izvila sam obrve, trudeći se da ne zakolutam očima. Ona je samo dete, Lilo. Zašto to uvek moram da ponavljam u sebi kada pričam sa decom? –Nema veze. Ovaj... koliko imaš godina?–dodala sam, kada sam shvatila da neće da ode.
-Šesnaest. –kažem. –Početkom zime ću da napunim sedamnaest.
-A kako se zoveš?
-Lilo. –krenula sam da gledam preko njene glave, pogledom tražeći Hudija, sa namerom da nađem razlog kako bih otišla. Kada sam videla da nema vajde od toga, vratila sam pogled na nju. –A ti?
