Prostor između

25. Između sna i jave

Postoji onaj trenutak između sna i jave. Kada sam oko šezdeset posto budna, ali ipak i dalje ne otvaram oči. To je minut kada je jedino pitanje da li ću da nastavim da spavam ili ću ipak da se nakanim da otvorim oči.

-Lokićeva... Lokićeva?

Izgleda da ovaj put nemam pravo izbora.

Otvaram jedno oko, kako bih provalila gde sam. Mozak mi još uvek ne radi. –Da? –promrmljam.

-Ajde, budi se. –kaže mi Hudi, još uvek pospan.

Uspravljam se na sedištu, ali u trenutku kada probam da se osvrnem oko sebe osetim užasan bol u vratu. Pokočila sam se. Pretpostavljam da se to dešava kada provedeš noć na sedištu raspalog džipa.

-Pa... Ovo je bilo razočaravajuće. –kažem kada se protegnem. –Koliko je sati?

Pokušao je da upali telefon, ali pisalo je da nema signala. Slegnuo je ramenima. –Pojma nemam.

Ne mogu da verujem da smo stvarno očekivali da će se nešto desiti. Frknula sam u mislima i krenula da izađem. Ali sam se u sekundi zaustavila i okrenula ka Hudiju.

-Šta? –pitao me zbunjeno, dok se protezao.

-Um... Je l' i ti vidiš prozor?

Izvio je obrvu, ali je posle sekund shvatio na šta ciljam. –Čekaj. Zar prozori na džipu nisu bili polupani sinoć? –pitao me, iako je znao odgovor na to.

Namrštila sam se i izašla napolje, gde sam samo ostala otvorenih usta. Naš ulubljeni džip, kome fale gume, branik i prednji farovi, je izgledao kao da je upravo kupljen. Sve je bilo na mestu, a na vratima nije bilo broja sedamnaest. Zbunjeno sam se osvrnula oko sebe.

I dalje smo na Brdašcetu. Sve izgleda isto, osim Sedamnaestice.

-Vau... –kaže Hudi, kada izađe. Odmeravao je auto dok je dolazio do mene. Zbunjeno smo se pogledali.

-Lokićeva, znam da ne veruješ u paranormalne stvari, ali objasni ovo, majke ti. –rekao mi je, bez da se i trudi da skine pogled sa džipa.

Pokušavala sam se da nađem neko logično objašnjenje, ali mi je mozak otišao na blanko. Nisam imala pojma šta da mu odgovorim.

-Da smo u mafijaškom filmu, rekla bih ti da nas je neko uspavao sinoć, tako što je Sedamnaesticu napunio nekim mirisom za uspavljivanje i dok smo bili u transu zamenio je automobile. –kažem jedino čega mogu da se setim, ali čak mi i to zvuči suludo.

-Okej, gladan sam. –rekao je, posle sekund. –Znaš da b..

-Bolje razmišljaš kad jedeš. Da. Jasno mi je. –kažem, kolutavši očima, dok sam ga pratila niz padinu.

Seli smo na trotoar, na parkingu ispred najbližeg supermerketa, za koji nisam ni znala da postoji. Ali malo je reći da mi je to bila poslednja stvar na pameti. Šta se, dođavola, desilo sa onim džipom? Na telefonu uporno nisam imala signala iz nekog razloga, tako da nisam mogla da pozovem Aksu i Bojicu.

Skupljali smo sve pare koje smo mogli da pronađemo po džepovima i maskicama od telefona, na jednu gomilu, pre nego da nas je neki čovek prekinuo.

Oboje smo digli glavu u njegovom pravcu. Gledao nas je uzbuđeno i razgoračenih očiju.

-Lilo! Noje! –rekao je, na šta smo se nas dvoje zbunjeno pogledali. –Ne mogu da verujem... –prišao nam je. Bio je Hudijeve visine i izgledao je par godina stariji od nas. Kosa mu je bila kratka i smeđa, sa podignutim šiškama.

Namrštila sam se zbunjeno.

-Mi se znamo..? –rekao je Hudi, podigavši se na noge.