Prostor između

15. Legion

Prostorija u koju smo ušli nije ništa manje luksuzna i odbojna od prošle. Bela, oštrih ivica i perfektna. Vidim mnogo flaša skupog vina popijenih u ovoj sobi. Vidim neispunjene dane i skupu sreću. Sve ovde je lažno.

Bilo je raznih tipova ljudi koji su sedeli u nečemu što bi bio dnevni boravak, ako mogu da primetim. Iako nema televizora, gomile starih novina i magazina, ćebe na dvosedu koje niko nije stigao da skloni. Nema stereotipa. Ovo je soba iz kataloga.

Svi su izgledali pristojno i ozbiljno. Nije da su nosili monokle i pili engleski čaj, ali bili su elegantni. Smejali su se stvarima koje sam za shvatala kao potpuno glupe, ali, kako moj tata kaže, to je rascep generacija. Ili društvenih slojeva, kako bih ja rekla.

-Noje! –počeše uglas da pričaju, kada su ugledali Hudija.

Noje.

Pogledao me je, kao da je znao o čemu razmišljam. Nasmejao se zadovoljno, verovatno zato što mu je pošlo za rukom da toliko dugo drži svoje ime u tajnosti. Onda se okreće ka ljudima koje pozdravlja, kako se čini, čisto reda radi.

Dok se ja trudim da ne izgledam toliko pogubljeno.

-Pogledaj ga koliko je porastao! Jao, Gabrijela, sećam ga se dok je bio ovolični. –kaže žena velikog podbradka i zategnute punđe. Vrtela je neprimetno čašu vina u ruci, dok je odmeravala Hudija.

Tek sam se tada setila gde sam već čula ime Gabrijela. Hudi svoju majku zove po imenu. Onog dana u 'Savetovalištu', kada mi je pričao o likerima sa jajima i džez žurkama.

Okrećem se nimalo gracijozno ka Gabrijeli, ali ljudi me izgleda ni ne primećuju. Ili mi se to samo čini. Odmeravam ponovo njeno lice. Hudi ne liči mnogo na nju. Mimika lica im je doduše ista. Oboje imaju te poglede pognute glave i polu-osmeh, koji im lebdi na usnama.

-A ko je ova devojka? –pita žena u belom. Sedela je pored brkatog čoveka, koji je imao svoju ruku prebačenu preko njenog ramena. Gleda Hudija onako kako to radi rodbina kada pita za ljubavni život. A ja sve više shvatam u šta sam se uplela.

-Ovo je Lilijana. –kaže, prebacivši ruku preko mog ramena. Nakašljala sam se neprimetno kada je to uradio. Zamalo da mi izleti nešto kao 'Lični prostor', ali sam se setila da bih trebala da mu glumim devojku.

Sranje.

-Lilijana, drago mi je. –pružam ruku, da se rukujem sa svima. Ima ih nešto manje od desetak. Da li je sve ovo Hudijeva rodbina? Pretpostavljam.

Dok nastavljaju o random temama, okrećem glavu da osmotrim bolje dnevnu sobu. Da li stvarno živi ovde? Ne mogu da ga zamislim kako provodi dane izležavajući se na svetlo sivom dvosedu. Ili kako hoda kroz onaj savršen hodnik, po krznenim tepisima.

-I koliko dugo ste zajedno? –pita neka žena, na šta odgovaram spremno.

-Dva meseca. Ustvari, sutra će da bude tačno –okrećem se ka njemu, kao da se pravim da računam. On klima glavom. –dva meseca, da.

-I kako ste se upoznali?

Izabrao me je kao svog partnera u 'Savetovalištu za poblematične maloletnike', jer sam imala zelenu kosu. Zadržavam vazduh. Umesto toga otvaram usta već spremna da izmislim novu priču, ali me prekida neki čovek, koji sedi pored nje.

-Aman, ženska glavo. Šta te briga. –kaže joj, nagnuvši se da naspe još vina.

-Pa zanima me! Nikada nas ranije nije upoznao sa svojom devojkom.

Zadražvam smeh jer poželim da kažem 'A vala nije ni sad.'. Vidim kako je Hudi sagnuo glavu i tek tada provaljujem da je ovo i njemu smešno koliko i meni.