Prostor između

29. Četvrti razred

Ovo poglavlje je jedno od mojih omiljenih. Konačno se pojavljuje jedan fenomenalan lik, za kog sam propatila što sam njegovu priču završila tako kako jesam, ali svejedno obožavam kako je sve ispalo na kraju. Nadam se da će se i vama svideti. Volela bih da čujem vaša mišljenja u komentarima.
____________________

Ponovo smo bili u kući na Divljem zapadu. Luka nije progovorio tokom celog puta ovamo, tako me ostavljajući samu sa svojim mislima. Osećala sam se toliko uplašeno, jer nisam imala pojma šta sledi. Čekati u neznanju je ponekad gore i od same istine. Ovako imaš mnogo više ideja, koje su dovoljne da te nateraju da se sav streseš. Srce nije stalo da mi glasno udara, pa sam se nadala da ga niko od njih ne čuje.

Šta se desilo poslednji put kada smo bili ovde?

Čudno je to što u ovakvim situacijama ljudima radi mozak mnogo bolje nego inače. Premotavala sam u glavi sve šta se desilo od kad smo došli ovde. Ceo razgovor koji sam imala sa svojim roditeljima. Sve šta nam je ispričao sinoć.

Pitam se kako je sada mami i tati? Da li mama zna šta mi se desilo? Verovatno pretpostavlja. Izgleda da ipak nisam toliko lagala juče u marketu, kada sam rekla da se nisam javila mami. I čak i tada ona je rekla da je bolje to da uradim, jer zna kako se oseća kad joj se dete ne javi, jer ih ima...

U trenutku moj um je potuno ostao prazan. Kao da je zavladala neka crnina na par sekundi. A onda je kreno roj misli.

Jer je rekla da ih ima dvoje. To... to je nemoguće. Dvoje? Ne, ima samo Maju. 14. avgusta 2001. se nismo rodile ni Eva ni ja. Ali zašto...

-Dvoje? –kažem naglas, čim Luka sede na stolicu, prekoputa Hudija i mene, sasvim isto kao i juče.

-Molim?

-Moja mama je juče u marketu rekla da ima dvoje dece. Ali to je nemoguće. Ima samo Maju. Ja sam još bila u stomaku u ovo vreme, a Eva nije ni bila u planu. –kažem uznemireno. Osetila sam kako mi ruke podrhtavaju, dok sam ih čvrsto držala sklopljene na kolenima.

Luka je zastenjao. –Lilo, Noje. Recite mi nešto. I stvarno hoću da budete iskreni sa mnom sada. Nema prećutkivanja, jasno? –nisam čak ni bila u stanju da odgovorim na to. Gledala sam ga sa nevericom, dok nije ponovo progovorio. –Da li se sećate prošlog leta?

Okrenula sam glavu ka Hudiju u isto vreme kada je i on ka meni. Isto tako smo ih okrenuli nazad ka Luki. Oboje smo odmahnuli glavama.

Zadržala sam dah na sekund. –Ponekad... –počela sam, ali zastala sam jer mi je sopstveni glas na sekund zazvučao strano. Tako sitan i nesiguran. Dugo nisam čula sebe da zvučim ovako. –Ponekad se osećam kao da imam toliko rupa u sećanju. Ne samo od tog leta, nego inače. –ponovo sam zastala da pogledam u Hudija, koji je već znao šta ću da kažem. Uzvratio mi je nekako tužan, mučan pogled, sa kojim nisam mogla da se ne složim. –Samo sam se jednog jutra probudila sa totalnom amnezijom. To je ono što mi je i Hudi rekao. U istom periodu su nam se desilo iste stvari.

On je nastavio umesto mene. –Kasnije su nam se sećanja vratila. Makar većina. Ali... sve vreme smo se osećali kao da nam nešto fali.

Luka je ćutao. Gledao nas je onim pogledom, kojim je mene pogledao ispred policijske stanice. Srce opet kreće uznemireno da mi lupa. U jednom trenutku je samo odmahnuo glavom. –Ne 'nešto'. –rekao je. –Neko.

Zujanje u ušima.

Zujanje u ušima i znoj. Srce mi preskače i dalje.

Želudac mi se toliko skupio da boli. Grlo mi je suvo i ne osećam ga.

Još uvek mi zuji u ušima.

Zadržavam dah još malo, dok polako priznajem sebi. Posle toliko dugo... mesecima posle naviru mi nova sećanja. Zamagljena, nejasna, ali nova.