Sedim u jako tihom i mirnom holu, u kliničkoj ustanovi, koje trenutno okružuje samo osoblje i čekam Viktora. Znatiželja me ubija i već sad prerasta u ogromnu napetost i brigu.
Ko je uopšte taj doktor i šta želi od njega?
Jak tresak vrata, odjednom tera me da razdvojim isprepletane prste, skočim sa stolice i uhvatim se za mesto pokraj srca od šoka.
"Viktore, ne čini to zbog Davora. On ima samo tebe!" Sve što vidim je Viktor koji korača prema meni dok glas doktora odjekuje za njim.
"Davor nije budala. Dobro, jeste malo retardiran."
"Valjda je do sad naučio kako da se snalazi bez mene." Podigne ruke u vazduh, a zatim nastavi koračati prema meni.
"Ako mu ti ne kažeš ja ću budi siguran." Skrećemo levim putem hodnika, a zatim gubim doktora iz vida.
"Viktore, šta se dešava?" Ignoriše me dok besno ide par koraka ispred mene.
"Ko je bio onaj čovek?" Ovaj put ne odustajem dok ne stignem do odgovora.
"Doktor." Nehajno odgovori.
"Hvala na odgovoru. To sam videla i sama." Zajedljivo kažem.
"Zašto je onako reagovao?" Upitam sad već izrevoltirano.
"Zato što mi je jebeni stric, i voli da se petlja tamo gde mu nije mesto." Procedi kroz zube, tako da ga jedva i razumem.
"U šta se petlja?" Upitam tiho.
"Irena slušaj me dobro." Blago me uhvati za ramena, a zatim prisloni uza zid.
"Trenutno mi je pun kurac svega!" Unese mi se u facu.
"To nije razlog da se istresaš na meni!" Odgurnem ga od sebe.
"Siguran sam da odlično znaš gde zapravo želim da ga istresem."
"Kad malo bolje razmislim pun mi je zbog tebe. Toliko je pun da preti da eksplodira bez obzira na mesto i vreme." Dahne mi besnim tonom za vrat, pritisnuvši usne tačno na ušnu resicu.
"Molim Vas za malo pristojnosti, nalazite se u bolnici." Medicinska sestra tiho odbrusi sa prekorom u pogledu i naglo me probudi iz bunila koje on izaziva.
"Ljubomora je čovekov najveći neprijatelj. Zašto nam se ne pridružiš?" Po stoti put propadam u zemlju zbog njega.
"Prolazi ispred mene." Ljutito kažem i zgrabim ga za lakat, gurajući ga prema izlazu iz bolnice.
"Čemu žurba? Toliko sam te napalio?" Ne odustaje.
"Moram do kuće da pokupim par stvari. Ako si zaboravio za par dana mi počinje fakultet."
"Nisam zaboravio, samo sam mislio da ga malo odložiš. Šta kažeš na medeni mesec na Havaje?"
"Ne seri." Izdahnem razočarano.
"A nisam se još uvek prijavila za sobu u dom, naravno zbog tebe." Tužno dodam.
"Zajebi domove živećeš kod mene." Hladnokrvno odbrusi.
"Sa tobom i Davorom? Naravno da neću." Zakolutam očima.
"Zašto da ne. Bili bismo savršen trio."
"Dobro duo. Zaključaću ga u podrum dok se dobro ne ohladi. Pravi je šupak kad je ljut." Promrmlja više za sebe.
"Lepo ćeš mu tražiti oproštaj." Zastanem i opomenem ga.
"Tvoja gajba. Da li je prazna?" Iskulira moje reči.
"Jeste i kad stignemo tamo pustiću te unutra samo pod jednim uslovom." Uperim svoj kažiprst prema njemu.
