Gledam na put ispred sebe i osećam kako mi se oči sklapaju.
Prethodne noći nisam ni spavala zbog budale.
Idiota koji mi je upropastio veče, a neosporno je da će mi i dan proveden sa njim biti neizvestan.
Virim prema njemu i razmišljam.
Kako može mirno da gleda na put ispred sebe?
Čak i ne zeva?
Mora da je navikao na lumperaj do zore.
Naravno da besposličar poput njega ne oseća umor.
Ukočeno sedim dok ispravljam glavu koja uporno pada na sedište.
Ne smem zaspati.
Ne pored ovakvog manijaka.
Tiha melodija koja dopire iz zvučnika uspavljuje me stvarajući mi još veći umor.
Ne smem zaspati.
Ne smem zaspati.
Ne smem zaspati...
"Silovanjeee!!!!"
Preplašeno skačem udarajući u staklo napred. Bas koji trešti iz zvučnika podudara se sa udarima mog srca.
Uhvatim se za glavu sprečavajući sebe da ne zaplačem.
"Hej, jesi dobro?" Njegove sive oči glume kajanje.
Udarim ga po glavi izbacujući strah koji sam osetila.
"Šta misliš da izvodis!?" Njegov gromoglasan smeh me još više razljuti.
"Nije smešno!"
Nastavljam da ga udaram po ramenima, shvatajući koliko sam se prepala.
Umire od smeha, poput deteta koje je uspelo u svojoj podmukloj nameri.
"Sad znaš kako je meni bilo, dok si izgravala ludacu u autu."
Izgovara rukama zaklanjajuci lice koje želim da zalepim udarcem.
Izadjem besno iz auta naziruci šetalište. Svi su u kupaćim kostimima ili kratko odeveni.
Nema teoretske šanse!
"Gde smo?" Izgovaram dok trljam oči.
Moram da se uverim da ne sanjam.
Kako sam mogla zaspati pored idiota poput njega.
"A šta misliš?" Ravnodušno procedi.
Ne bojim se njega.
Bojim se proklete vode, i činjenice da nemam kupaci.
"Nema šanse!" Koračam unazad zaustavljajuci se na njegova gola prsa.
Kad je stigao da skine majicu?
Rukama mi čvrsto drži laktove ne dozvoljavajući mi da pobegnem.
"Naučićeš da plivaš, da ti se drugi ne bi sprdali."
Vuče me prema blagim talasima koji samo što nisu zahvatili moje nožne prste.
Snaga mog opiranja zaranja mi tabane u vlazan pesak.
Da nas neko posmatra pomislio bi da smo balavci koji se prepiru.
S tim što je on stariji balavac.
Nemam snage da se oduprem njegovoj snazi.
Okrenem se prema njemu rukama ga hvatajući za ramena.
Obgrlim ga svojim rukama, sprečavajući ga da nastavi da me vuče.
"Strah me." Tiho izustim osećajući toplinu njegove kože.
Zaustavlja kretanje opustajuci stisak sa mog struka.
Njegove usne zastaju na mojoj kosi i osećam kako me miriše.
Telo mi zatreperi, oslobađajući me napetosti i straha.
Najezim se kraj njegovog vrata, zaboravljajući gde sam.
"Viktoree! Da li si to ti!?"
Puskutav ženski glas odzvanja mi ušima.
Zgodna brineta ide nam u susret sa par drugarica.
Kad bi znamarili boju njenog glasa, priznala bih da podseća na manekenke iz modnih časopisa.
"Sranje." Viktor sklanja ruke sa mog struka nabacujuci nonsalantan osmeh u njenom pravcu.
"Gde si bio sve ove godine!" Glasno povika, pružajući mu "damski" šamar u lice.
Hvatam se za usta, posmatrajući Viktora koji mazi svoju bradu.
Vrisak koji bi moj smeh prouzrokovao iziritirao bi ga.
Ovo je bilo pakleno.
"Otišao si bez pozdrava?" Fiksira ga izvijenih obrva.
" Mislila sam da ti se nešto desilo. Povredio si me."
Poput najvece jadnice jeca piskutavo istresajuci svoju ljutnju na njega.
"I ko je ona?!" Trgnem se kad osetim da me reže pogledom.
Koraknem uspravno napred kako bih joj objasnila neke stvari.
Na primer sa kakvim je ludakom zapravo izlazila.
"Moja sestra." Viktor izgovara dok me tera da i dalje stojim iza njegovih ledja.
" Ona umire." Izusti , a moje oči se šire u neverici.
Šta izvodi ovaj!?
"Laže!" Procedim osećajući njegovu ruku na moja usta.
"U zadnjem je stadijumu." Viktor Skreće pogled dok glumi razocaranost.
"Halucinacije su neizbežne. Nastojim da njene poslednje dane provedemo zajedno."
Doda na šta se meni lice skameni.
Sklanja ruku shvatajući da sam ucutala.
Od šoka sam ucutala.
"Oh Divno!" Čujem glasove njenih drugarica dok raznezeno brišu suze sa lica.
Zar je moguće da su nasele na ovo?
Tuguljavo rukom prelazi preko vrata, snuzdeno nastavljajući da prstima zahvata kosu.
Koji folirant!
"Viktore, nisam znala. Oprosti mi molim te." Manekenka ga grli pružajući mu utehu.
Ona postaje ta koja se izvinjava!
"Nadam se da sad razumeš?" Viktor joj rukama promrsi zalutali pramen, stavljajući je iza njenog uveta.
"Zovi me, kad budeš spreman" Zavodnički ga poljubi u obraz i lepršavo odšeta od nas, uz svoje drugarice koje ushićeno šapuću oko nje, dajući joj na značaju.
Podmukao osmeh titra mu na usnama dok odmerava njenu zadnjicu koja polako iščezava iz vida.
"Gde smo ono stali?" Ravnodušno izusti upijajući moj izbezumljen pogled.
