Aetera : Ja, Nebeska

Chapter 10

-Nebeski, već sam to pomenula, postoje. Među nama su.- govori Agale a ja se refleksno naginjem ka njoj.

-Objasnite. -zahtevam jer ona ne namerava da nastavi.

-Zbog sigurnosti i privatnosti i ko zna još  kojih ,samo njima poznatih ,razloga ne predstavljaju se javno svojim Nebsekim statusom. -

I dalje mi nije jasno.

-Oni žive kao...-počinje a onda zastaje i ispravlja se -Oni su Priznati. -

-Molim? - kažem mršteći se od koncentracije a ona uzdiše.

-Predstavljaju se kao Priznati, žive među njima, sa njima. Sa nama, narodom, kao jedni od nas. Idu na Vaspitanje, Obrazovanje, polažu Orijentaciju, traže poslove . . .I sve ostalo kako mi živimo. -

Dobro. Valjda.

Idemo dalje.

-Ti radiš za njih? Lično? -

-Pa,recimo da je tako.-odgovara pomalo nesigurno, kunem se da baca jedan brzi pogled na Fraka ne-robotskog robota koji se sada igra sa kontrolorom na njegovoj podlaktici.

-Poznaješ ih?-

-Ne. Ne baš. -

-Kako misliš 'ne'?- insistiram iako ne izgleda kao da će da odgovori.

I ćuti, okrećući glavu malo u stranu, izgleda kao da gleda negde preko mog ramena, možda u vrata.

-Agale?-

Uzdiše.

-Oni mi, samo pretpostavljam, brišu deo pamćenja. -govori naizgled mirno ,ali uhvatim još jedan pogled koji baca na robota.

Refleksno se ispravljam, nesigurna da li bih trebala da počnem da bežim ili ne.

-Ne. -Agalin glas me skoro prepadne- Mislim.  . .Nije baš tako.  . .Teško je objasniti, ali nije tako. -

-Nego kako je onda? -

-Zabranjeno mi je da pričam o njima. -

Ne razumem.

"Zar je toliko bitno? "-pitam samu sebe

Da.Jeste.

-Mislim, malopre si mi pričala o njima. Mogla si. -

Klima glavom, a onda odmahne brzo.

-Možeš li da mi objasniš? -

-Probaću. U redu?-popušta.

Klimam glavom i sačekam dok pređe rukama preko lica uzdisuci duboko. Izgleda kao da pokušava sabrati misli.

-Mogu da pričam o Nebeskima. Kao celini. Zajednici tojest Klasi.-

Ćutim naslanjajući se rukama na kolena jer bih pala koliko sam se nagnula napred.

-Ne mogu da pričam, na primer, o. . .-zastaje naglo, prebledela u sekundi ,pogled kao da joj se izgubi ko zna gde pre nego što se upire u plafon a onda u mene. Izgleda kao da se guši, ili davi dok preplašeno zuri u mene, kroz mene.  Ali ne mrda, osim što otvara i zatvara usta, iako primećujem da su joj i šake kojima stiska ivicu stola potpuno bele.

Bukvalno ne može da priča o njima, shvatam.

-Agale? Čuješ li me?U redu, shvatila sam.-

Takođe sam shvatila da ovo nije prvi put da vidim tu 'zabranu' na delu.

Za to vreme ,dok ja razmišljam o onoj sceni na mojoj Kontroli i kako bi ona mogla biti povezana sa Nebeskima , Agale se pribere i sada mi se nasmeje potpuno opušteno, kao da se ništa nije desilo.