Svedok ljubavi

9. poglavlje

U Filipov stan? Šta ćemo tamo, i što je još važnije kako on misli da udjemo? Milion sličnih pitanja vrzmalo mi se po glavi, dok sam ćutke pratila Maksa, svesna toga da ću vrlo brzo dobiti odgovore na neka od pitanja. Kako se ispostavilo Filipov stan je bio zapravo vrlo blizu, i za manje od dvadeset minuta našli smo se pred zgradom. Izgledom je bila skromnija od one u kojoj sam trenutno boravila, ali to nije značilo da je unutrašnjost manje moderna. Bila je niža zgrada pa nije bilo lifta, i što smo se više penjali, tako je rastao i moj šok zbog trenutne situacije. Maks je koračao ispred mene vrlo samouvereno, i kad je iz prednjeg džepa jakne izvadio ključ, i podjednako samouvereno otključao vrata i ušao u stan došla sam do uznemirujeg otkrića.

On je ovde već dolazio. To je bilo očito. Više puta. I osim ako nije dobar u kradji, Filip i on su se dobro poznavali, toliko da mu je čak dao i ključ od stana. Izgleda da zapravo nisam znala ništa o čitavoj pozadini ove situacije. Malo je reći da sam bila zbunjena, i pomalo smušena svih ovih misli nisam ni obraćala pažnju na enterijer stana, samo sam poslušno dopratila Maksa do radne sobe. Opet je počeo preturanje po polici sa knjigama, vrlo predano, kao da zna šta i gde treba da traži.

Shvatila sam da mu ovde ne mogu pomoći i dozvolila sam svom pogledu da luta po sobi. Slična kao i naša kancelarija, suštinski, samo je ovde preovladavala tamno crvena boja, u boji fotelje, tepiha, raznih činija... Vrlo lepa, ali i praktična soba, koja na neki drugačiji način opisuje svojeg preminulog vlasnika. Prišla sam prozoru i videla da gleda na sam ulaz zgrade. Malo sam gledala na kraj, čak mi se učinilo da sam videla nekoga u blizini ulaza, ali brzo sam odustala od toga, i vratila pogled na Maksa. Uzeo je par knjiga i fascikli, spakovao ih u aktovku, ponovo je našao neka dokumenta slična onima u stanu, i tek onda obratio pažnju na mene.

"Gotovo. Za sad. Je l sve čisto napolju?" pitao me je, brzinski vraćajući sobu u prvobitno stanje jer je puno toga ispreturao. Ponovo sam pogledala kroz prozor, ali nije bilo nikoga. Ma to mi se samo učinilo da vidim nekoga. 

"Sve je okej. Idemo sad nazad?" suzdržavala sam želju da ga ispitam sve sada, bolje će biti da sačekam da budemo opet u stanu.

"Da, zadržali smo se duže nego što sam očekivao." tek tada sam primetila da smo ovde skoro četrdesetak minuta. Vreme mi je proletelo a da nisam ni koraknula tri puta. Odmahnula sam glavom i krenula za Maksom. Tiho smo zaključali vrata, hodnici zgrade su, srećom, večeras bili pusti, i podjednako neprimetno kao što smo i došli, smo i otišli. Sad je bilo još i hladnije nego kad smo krenuli, ali hladniji vazduh nam je davao podstrek da hodamo brže. Maks se više puta okrenuo, i počeo još brže da hoda.

Uhvatio me je za ruku i povukao, ponovo prebrzo, ali nije mi dozvolio da pitam bilo šta, samo smo tiho, skoro trčećim korakom, drugim putem sada. Shvatila sam šta to znači. Neko nas je pretio. Do djavola, trebalo je da kažem da sam videla nekoga. Možda da ga upozorim sad?

"Makse, nekoga sam videla kad sam gledala kroz prozor...ali nisam mislila da je to neko sumnjiv." plašljivo sam prošaputala, a kad je naglo okrenuo glavu ka meni i besno me pogledao, shvatila sam da ima razloga za strah. E jebiga.

"Molim?" prosiktao je. Odmahnuo je glavom, i samo me povukao napred, vijagujući kroz bezbroj uličica, u potpunoj besnoj tišini. Lakše bi mi bilo da se izvikao na mene. Još par puta se okrenuo, i onda skoro neprimetno opustio, ali samo me je povukao i napokon smo izašli pred zgradu. Neprijatna atmosfera izmedju nas je bila gotovo opipljiva, njegov bes je isijavao i širio se oko nas, a ja sam ćutala i pokorno ga pratila. Nervozno je okretao ključ, i nakon par pokušaja otključao je stan, a kad sam ušla za njim, besno je zalupio vratima.

Došli smo do sredine sobe, nemarno je bacio aktovku na sto, na šta se otvorila i sve se popadalo, skinuo je jaknu koje je takodje samo spustio, i onda me pogledao proždirućim pogledom. "Kad si to izlazila iz stana?"