Svedok ljubavi

6. poglavlje

Srećna Nova godina ljudi! Želim vam puno ljubavi, sreće i zdravlja, i naravno puno pročitanih knjiga u idućoj godini. <3

04.45

Pogledam na sat svaki minut, ma svake sekunde. Nestrpljivo i nervozno lupkam nogom, čekam na trenutak kad napokon krećemo. Maks je rekao da nećemo pre šest sati. Još sat i nešto više. Ma sitnica. U isto vreme i jedva čekam da krenemo, ali i nekako sam uplašena zbog toga. Gde idemo, kako ćemo se zaštiti, odkuda Maksu odjednom ovaj plan... Samo su neka od pitanja koja mi se motaju po glavi. Pogledam na prozor ali ne vidim ništa osim mrklog mraka. Ovako kasno u jesen zora se ne javlja još, a ja samo želim da vidim da je dan napokon došao, i da napokon idemo.

Teget ranac stajao je odložen pored vrata, upakovan najpotrebnijim stvarima, ja sam bila obučena od kako sam se povukla u sobu, sad mi je krivo što nisam imala čime da se zabavim dok čekam. Stavila sam ruku na glavu u želji da prodjem kroz kosu, ali bila je vezana i to me je nateralo da ljutito otpuhnem. Nervira me ova težina na glavi, skratiću je prvom prilikom. Zapravo...

Sat vremena lagano kucanje na vratima sobe prekine moje zamišljeno zurenje u odraz u ogledalu. Trgnem se, i još jednom bacim pogled na devojku kratke kose, koja  jedva da je sada dopirala do ramena. Zadovoljno klimnem glavom na taj prvi korak, i krenem u susretu Maksu. Polako, najtiše što mogu odškrinem vrata i pogledam ga. Klimne mi glavom, uvratim mu, dohvatim ranac, i izadjemo iz kuće. Čemu ova tajanstvenost kad već svi znaju da idemo, nisam znala, ali poštujem njegov plan.

Koračam par koraka iza njega, izlazimo iz dvorišta, i krenemo na levo, uzanim trotoarom. Nakon što smo išli, možda nekih pedesetak metara, u potpunoj tišini što mi se nije svidjalo, okrene se ka meni i istog trena raširi svoje oči u neverici.

"Gde je... gde ti je kosa?" pita me vrlo iznenadjen. Stidljivo podignem ruku ka svojoj vrlo kratkoj, neravnoj frizuri, i jednako stidljivo odgovorim. "Skratila sam je. Smetala mi je.. a nisam mogla da čekam.. i tako." blesavo se nasmejem na kraju. Oči mu gotovo istog trena zadovoljno bljesnu. Znači, svidja mu se. Blago napućim usta na to, u pokušaju da sprečim da zadovoljam osmeh osvane na mom licu. Pridje mi, i prodje mi rukom kroz kosu. Klimne glavom par puta, i podigne levu stranu usta u najseksi osmeh ikada. "Svidja mi se." kratko kaže i odšeta do vrlo lepog auta crvene boje. Opaaa, nisam očekivala ovakav auto u vlasništvu naše skromne policije. Ako je policijski, pomislim, kad vidim kako Maks samouvereno korača i otključava ga. Okreće se ka meni, i kad vidi da još stojim u mestu vikne.

"Hajde, dodji, vreme nam ističe." Istog trena potrčim, i pre nego što on stigne, otvorim suvozačeva vrata i smestim se. Krenuli smo, i to u suprotnom smeru od onog koji sam očekivala. Mislila sam da ćemo van grada, ali ne, vraćamo se. Nije mi se to svidelo, ali sigurno Maks zna šta radi. Nadam se da je tako. Kišica je počela da pada, a činilo se da će vožnja potrajati, i ja sam odlučila da nakodnadim san dremajući u ovako udobnom vozilu. Činilo mi se da sam samo nakon par minuta osetila blago drmanje po ramenu. Nezadovoljno sam uzdahnula i namršteno gledala u Maksa.

"Ne ljuti se, stigli smo. Vreme je da se smestimo." sa tim rečima izašao je iz auta, pokupio naše torbe i krenuo, ni ne proveravajući da li ga pratim. Baš lepo. Potrčala sam za njim, poslednje što sam htela je da me ostavi samo u sred nepoznatog mi naselja.

Kako smo majka i ja vrlo skromno živele nisam imala potrebu da posećujem moderna mesta. Ovo je bilo i više nego moderno mesto. Nove novcate zgrade, čsti trotoari, parkinzi, uredni prilazi... Nije mi bilo jasno šta tražimo ovde, ali o tome ćemo kasnije.

Zadivljeno sam gledala oko sebe, upijajući svu tu lepotu. Sigurno je lepo živeti na ovakvom mestu, mada bih u ovom trenu živela i u najtrošnijoj kući, samo da ne moram da bežim i krijem se od lovaca na moju glavu. Eh...