Svedok ljubavi

2. poglavlje

Sanjala sam ružne snove. Bežala sam od utvara koje su pretile da me uhvate i odvedu na mesto iz kojeg nema izlaza. Trudila sam se da pobegnem od tame koja je postala jedino što vidim, i ono gde sam... Strah me je gušio..

Telo me je bolelo, imala sam utisak kao da su mi udovi mnogo teži nego što moje telo može da izdrži.

Kako da koračam, kako da trčim kamenim nogama? Glasovi su me dozivali na svetlo, i ja sam želela svetlo, htela sam da se sklonim sa ovog mesta, da izadjem iz ovog mraka..

"Helena, dušo, molim te, probudi se..."

"Biće sve okej, samo mi daj da vidim tvoje oči, molim te, neću im dati da te povrede.."

"Tu sam, tu je mama..."

Nežni ženski glas me je dozivao, a onda su se pomešali glasovi, ružne slike su me napadale, i u skladu sa mnoštvom različitih glasova, gurale su me u ponor i još veću tamu..

...

Teško sam dolazila svesti iz nekog ružnog sna. Kapci su mi bili teški, kao da godinama nisam otvarala oči, i kao da su zaboravili kako da se podignu i dozvole mojim očima da ugledaju jutarnje sunce. Mrštila sam se i komešala, i to je izazvalo oštru bol u mom levom ramenu. Uh... Od količine bola otvorile su mi se oči. Napokon.

Još uvek namrštena, razočarano sam shvatila da ne gledam u jutarnje, već noćno svetlo ulične svetiljke koje je dopiralo kroz roletne prozora. Par puta sam zatreptala i tupo gledala u taj prozor i zrake svetla koje su padale po sobi. Ali, čijoj sobi? Ova spartanski nameštena soba, sasvim sigurno nije mesto na koje sam se vraćala na kraju svakog dana. Pokušala sam da okrenem glavu, i nakon što mi je to pošlo za rukom shvatila sam da mi je vrat ukočen. "Uh..." zastenjala sam od bolova.

Teško okrećući glavu gledala sam prostoriju u kojoj se nalazim. Bledi zidovi, dva prozora, a sa moje leve strane dva ekrana i fotelja. Ekrani su očito prikazavali moje vitalne funkcije jer sam videla kako se broj srčanih otkucaja na ekranu povećavao sinhronizovano sa onima koje sam osećala. Bolnica. Ali šta ću ja u bolnici? Nisam mogla da se setim ni kad sam prošli put bila prehladjena, a kamoli nešto ozbiljnije.

Polako sam podigla glavu i pogledala niz svoje telo u potrazi za nekom povredom. Jer, to je očigledno bio razlog zbog kojeg ja sad ležim ovde. Čim sam nagla glavu zavrtelo mi se i osetila sam glavobolju. Kao da nije dovoljno što sam sva smušena i zbunjena, nasumični oštri talasi bolova javljali su mi se u odredjenim delovima tela. Ošamućenost od lekova, i bolno telo onemogućili su mi bilo kakvo dalje razmišljanje, a kamoli pokret, pa sam samo ležala moleći se za nešto da mi olakša ovaj osećaj.

Kao da mi je čula misli, medicinska sestra ušla je u sobu. Blago se nasmejala na moj izraz lica koji je verovatno predstavljao ljudsku verziju krompira. Jasno sam osećala da mi je lice zgrčeno u grimasu. "Sad će lek, lepoto, samo se strpi malo, možeš li?" prošaputala je milim glasom, i ja sam nekako uspela da klimnem glavom. Ili bar mislim da sam to uradila. Nisam bila sigurna, pospanost me je sve više obuzimala.

Polako sam treptala, i osećala kako me san doziva u svoje nežne ruke, i ja sam se samo prepustila i otplovila.

...

Sledeći put kad sam otvorila oči u sobu je prodiralo jutarnje sunce. Osećala sam se daleko manje ošamućeno nego sinoć, i pokušala sam da se podignem. Oštar bol u levom ramenu me je podsetio, izmedju ostalog, i zašto sam ovde. Pokušala sam da se prisetim prethodnog dana, i setila sam se spremanja za posao, moje treme, pa onda upoznavanja sa gospodinom Terzićem... Osetila sam nagli priliv nelagodnosti i straha odjednom.