Moram ovo izgurati do kraja i onako kako sam zamišljala sve ove godine.
Nije ih prošlo mnogo. Bolje rečeno prošle su samo tri godine ali promene na mojoj spoljašnosti teraju me da se osećam kao da je prošla večnost ili da sam potpuno drugačija osoba.
Za Miloša moram biti koliko toliko ista, odnosno povučena i stidljiva devojka samo sa lepšim izgledom kakav imam i sad, a za Nikolu drska i tajanstvena i pre svega teška za osvojiti.
Ipak, ogledalo ispred sebe ne mogu prevariti. Odsjaj u očima koji vidim na istom će me uvek podsećati na pravu osobnost i tragičnu prošlost koju samo ja mogu pročitati svaki put kad se pogledam.
Da li sam spremna?
Javljam se na telefon i znam da jesam.
"Da Miloše. Silazim za minut."
Prošlost
"Uradila sam to." Mia izbegava učenje ometajući me u sopstvenom. Retki su trenutci poput ovih u kojima mi se ona uopšte obraća. Ustvari svakodnevni su samo kad smo same u četri zida.
"Mislim bilo je jako bolno i nekako čudno ali želela sam to." Rub olovke zahvata usnama smeškajući se.
"O čemu pričaš ti?" Ne razumem je ništa mada sam primetila promenu u njenom ponašanju u poslednje vreme.
"Tea slušaš li ti mene uopšte?" Nervozna je. Uvek je takva kad nije u centru pažnje.
"Uporno ti govorim da sam izgubila nevinost glupačo. Možda si za knjige ekspert ali o mnogo važnijim stvarima nemaš pojma."
"Sa kim?" Grlo mi je suvo. Teško dišem, dok bol u mojim prsima biva sve jači i jači.
"Kako sa kim." Ustaje sa fotelje i skreće pogled.
"Pa sa Milošem naravno."
To je to. Ustajem sa kreveta i trčim prema kupatilu. Povraćam i nastojim da ugušim jecaje koji mi paraju dušu.
Sadašnjost
Miloš je tako dobar vozač. Nikad se u životu nisam osjećala sigurnije kao sad. Ustvari jesam sa svojim ocem, naravno dok je bio živ.
" Gde idemo?" Nesigurno izustim shvativši da smo na putu da pređemo granicu. Pristala sam na kratak izlazak odnosno na piće, a ne na dugu adrenalinom ispunjenu i pre svega nepoznatu vožnju.
"Veruj mi dopašće ti se. Malo izolacije od turbulentog sveta nikome nije na odmet."
Zašto mora ovako prokleto dobro mirisati? Zašto ovaj njegov osmeh moraju krasiti blistavo perfektni zubi?
"U pravu si. Ljudi me ponekad stvarno guše." Sad već gledam ravno ispred sebe, na put pred nama. Govorim istinu, ljudi su nas i uništili.
"Znao sam to od prvog trenutka kad sam te ugledao." Gleda me, odmerava me tako senzualno i tajanstveno da me čak hvata i strah.
"Kog trenutka?" Osećam kako mi odjednom srce ubrzano tuče.
Nije me valjda prepoznao? Ne, to je nemoguće.
"Te noći kad te umalo nisam pregazio." Vraća pogled na cestu, a moj dah postaje umereniji.
"Pretpostavljam da si bežala sa žurke? Delovalo je kao da odlaziš sa mesta koje ti ne odgovara, odnosno ljudi koji ti ne prijaju." Priča kao da me potpuno razume i suosjeća sa mnom.
"Da. U pravu si. Zasad mi je sve nepoznato alo se iskreno nadam da ću se brzo uklopiti u novu sredinu." Odgovaram mirno trudeći se da delujem ubedljivo.
"Verujem da hoćeš." Osmehuje se blago, a zvuk kočnica koje mi umereno proparaju sluh upouoravaju me da smo stigli.
Dozvoljavam Milošu da me izvede iz auta i prihvatam njegovu ruku koju mi pruža prilikom penjanja uz stepenice koje vode očigledno ka apartmanu, s'obziro da se nalazimo u zgradi.
Da sam ona stara Tea sigurno bih osbila ovakvu ponudu. Helena ipak zna da se ove noći ništa neće dogoditi, a strah je ono što uporno iskopava iz sebe.
Prilikom ulaska u isti očaravajuće posmatram svaki detalj u dnevnom boravku i oduševljeno napipavam svaki interesantan predmet dok krajičkom oka hvatam Miloša koji spretno otvara vino.
Prihvatam čašu, a zatim izlazim na terasu tiho uzdahujuci nad velelepnim prizorom mora i metropole koja se polako stišava kako mrak pada.
"Dopada li ti se?" Posmatra me čekajući odgovor koji ostaje na mojim usnama zbog zvona na vratima koje nas prekida.
"Sigurno je Veronika, naša higijeničarka." Miloš ostavlja svoju čašu na sto.
"Sačekaj me samo sekund, saopštiću joj da je danas slobodna." Klimam glavom potvrdno dok ga posmatram kako odlazi prema vratima.
Iznova vraćam pogled na more. Vino je slatko i suvo ali mi prija promena koju osećam na sebi. Ne smem popiti previše već dovoljno kako bih bila makar opuštena.
"Koji kurac se ovde dešava?"
Muški osmeh koji poput metka prostruji dnevnim boravkom, tako poznat i unikantan izaziva da se svaki uzavreli nerv u mojim venama zaledi u mestu.
"Helena, ovo je moj brat Nikola."
Umesto pristojnog govora jedini zvuk koji uspevam da prouzrokujem je lom stakla od čaše koja pada iz mojih ruku.
