Nikad nisam osećala nostalgiju za gradom u kom sam rođena.
Prošlost koju sam ostavila u njemu i nije tako lepa.
Pretpostavljam da je dovoljan samo jedan nepojmljiv i nesretan događaj poput tornada, koji istovremeno pravi prekretnicu i poruši sve pred sobom, a ujedno i moj život.
Zbog jednog takvog teatra tužne melodije, sva lepa sećanja prosto isčeznu.
Kroz odškrinut prozor svega jedan centimetar, nemir u meni postavlja jedno pitanje.
Zašto me ovaj miris magle i polena mami na smeh?
Zatvaram prozor od auta i izbegavam da gledam te dobro poznate ulice, posute svetiljkama bledo žute boje. Krajem oka hvatam školu koju sam pohađala, i odlučno skrenem pogled odbijajući da probudim loše uspomene.
Ne smem oživeti staru sebe.
"Stigli smo"
Vozač izusti , a ja preusmerih pogled na tu diskoteku.
Dobro poznatu.
Moja sestra je provodila besane noći u njoj.
Koštale su je.
Bila je nespremna.
Mlada, neiživljena i do bola zaljubljena.
Ja nisam.
"Hvala Brejdone." Izustim napuštajući auto.
Osećam kako spušta prozor posmatrajući moju siluetu.
U jarko crvenoj sam haljini koja pada na asfalt i stoga obuhvatim svilenu tkaninu prstima kako bih je udaljila od tla.
Svetlo smeđa kosa posuta je po golim leđima.
Moram dobiti na značaju.
Ovo je mali grad.
Ovde se svi međusobno znaju.
Novo "meso" je teško ne primetiti.
"Dalje nastavljam sama."
Izustim gledajući u reklamu na vrhu diskoteke.
Kao da dim isparava kroz nju, i preliva iz svetlo plave u jarko žutu.
"Ukoliko vam bilo šta zatreba.."
"Znam." Prekinem ga.
Uvek ću imati Hektora.
Pustio me je da raskrstim sa svojom prošlosti.
Obećao je da će čekati, dok ne budem potpuno predata njemu bez trauma i sena koje me progone.
Ulazim ponosno i uspravno dignute glave.
Osećam sve te poglede na sebi.
Možda nisam preterano zgodna.
Jedno je sigurno.
Postavlja se pitanje. "Ko je ona?"
Muzika je glasna.
Sama sam.
Delujem nezaštićeno.
Krhko i lomljivo.
Efekat kakav želim da prouzrokujem.
Jedva nazirem prazan sto u ćošku i usudim se da sednem.
Ne čekam previše, a jedan se već peca i sedne pored mene.
"Hej.. Da li ja tebe poznajem?" Znatiželjno me posmatra fiksirajući me plavim očima.
" Ne bih rekla." Nezaintresovano izgovorim gledajući u stranu.
"Nova sam ovde."
Dodam prolazeći kroz dobro poznata lica.
Svi su ostali isti.
Zaleđeni u vremenu.
Ja nisam.
"Deluješ mi poznato."
Pogledam ga znatiželjno upijajući njegovu zablenutost u mene.
"Ma zaboravi." Odmahne glavom i osmehne se.
" Da li si za piće?" Sad već pokušava da bude zavodnik.
Nisam ovde došla zbog njega, ali od nečega moram početi zar ne?
Prihvatim preslušavajući sopstvenu lekciju u sebi.
"I? Šta te dovodi ovde.?"
Izusti zaintresovano.
"Promene."
Upijam njegovu znatiželju.
"Želim da nastavim sa fakultetom u ovom gradu."
Iznenađenost na njegovom licu raste.
Svi beže odavde, sanjaju veće gradove.
Bolje perspektive.
"Za tvoj novi početak ovde."
Izusti pružajući svoju čašu u mom pravcu.
Kucnem od njegovu i uputim topao osmeh.
Skrenem pogled u stranu i sudaram se sa smeđim očima.
Iskošene su i zaintrigirano me posmatraju.
Gleda u mene kroz more lica koja se mrse i prolaze između nas, a ja shvatam da je i dalje švaler.
Nikad se neće promeniti.
Spretno skrenem pogled ostavljajući ruku druge devojke da ga okreće prema sebi.
Pitanje je samo kad će je ostaviti.
Ostao je isti kakvog ga se sećam.
Okreće je ispred sebe i ljubi po vratu.
Trudi se da mu ne kvari pogled.
Fiksira me ostavljajući nju u bunilu.
Osmehnem se ironično i tražim lice koje je meni potrebno.
Njegovog brata.
Nema ga.
Nije došao.
Momak nedokučivi će mi zadati strašne glavobolje.
Gledam ih kako igraju...
Oni su nasmejani...
Oni su srecni...
Oni su zaboravili...
Ja nisam.
