Svjetleće nebo

3. poglavlje

3

Davno, davno prije početka vremena

(drugi dio)

Oni koji me stvore, najprije mi ne vjerah da govorih istinu, al tad mati uvjerih sve da ja ni ne znadoh drugačije. Neš je kazoh Poglavici da dijete još ja. Iako bi snažan, ja još puno tog naučih morah, ni govorih ne znadoh kak se spadah, zbog čega složih se s mati. Usprkos matinim riječima, jedan iz plemena, onaj snažni i visoki Čuko, kazoh Poglavici da ja čudnih gljiva jeo i sam radim nemir među svojima. Svi dobro znadoh da ne bijah mi jedini na svijetu jer vidjeh svi da imah pleme koje ljude jeduh, i to vam se kunem jer jednom vidjeh kak živog čovika nek pleme oguli kože a onda zapalih i pojeh. Grozan, grozan prizor koji mi ne da noćima spavat i ne dah mi dušu miru, no ono na planini bijah drugačije. Ono ne bi grozno, već stravično.

Čuko kazoh Poglavci da ja morah izgubih sve šta u glavi imah kad po noći pođoh na visoku planinu. To mi ni išlo u korist jer se na kraju uvjerih kak to glup potez bi. I vidjeh na mati da se i ona počoh brinut šta bi sa mnom ak Poglavica odlučih da ja ni više pri onom zdravlju kojem svi ostali bi. Čuko počoh blebetat da me smjesta bacih jer ak cijelu noć provedu sa mnom možda se moja bolest proširih među njih. No ja kazoh da ni bolestan jer ni jeo čudnih gljiva i išta drugo dok bi na planini. Oni me mal promatrah, a tad Poglavica kazoh nek ga odvedoh do te planine i pokazah šta moje oči vidjeh. Ja se strašno uplaših tog. Rekoh da mi se ne ide više nikad tam, no on uzvratih da me u suprotnom pleme ostah morah, a svi znadoh šta to znači – prije ili poslije ja završih u rukama onih šta kožu gule. To me zabrine, pa povedoh Poglavicu, Čuku i još dvojicu muških. Moji stvoritelji poželih s nama poć, al Poglavica kazoh da ne, jer nek čuvat posjed morah. Tak dio plemena ostah, a dio pođoh do onog čega se boji duša moja.

Planina bi nezgodna drugi puta više neg prvi i morah se tad pitah kak uspjeh ja onak gore i dolje sam malprije. No sjetih mi slabi bi kad se vraćah dolje. Tad me strah okupih, ka šta me znatiželja okupih dok se probijah gore. Kad nas pet dođoh do vrha, ničeg bi. Sam tišina i nebo tamno. Čuko se nasmijah, a Poglavica pljusnoh me. Ni to bi mal pljuska, jer me sve zabolih. Meni niš jasno. Pa di sad ono na nebu bi? Ogledavah i pogledah ja na sve strane, al ni onog čudnog vitra ni svjetla ne bi. Neš ni u redu, kazoh ja, na šta Čuko odgovorih da jedino šta ne bi u redu bijah ja i nek se ne vraćah u pleme. To me dokrajčih.

Iako počoh polako ona voda iz mojih oči izlazit, šta se ne moguh naziva sjetih, i lijepit mi lice, poklekoh u nadi da se onaj strah s neba vratih sam da dokažoh da u pravu bi. Kak da izmislih neš šta ni ne znadoh da dio ovog svijeta bi? Njih četiri otiđeh prema plemenu, a ja ostah u mraku sam; jadan i gladan. Čak mi ne dozvoleh ni da mati pozdravih ja, jer kazoh da ja ni više svoj.