Plavo

51.

,,Nije odustala od traženja donora. Bila je očajna. Mislim, kako je mogla da dozvoli da njen prvi sin, njeno prvo dete...", nije dovršio rečenicu. U njegovom glasu odzvanjali su ljubomora i kajanje.Duboko je udahnuo.
  ,,Na kraju je došla do rešenja.", prezrivo je rekao. ,,Čuo sam nju i tatu kako se svađaju. Tata je bio protiv njene ideje, ali ona nije odustajala."
  Ugrizao se za usnu i suze su mu ponovo potekle niz lice.
  ,,Tu sam bio ja."
  Trebalo mi je neko vreme da informacije slegnu, da mi sve dopre do mozga. I njemu je trebalo malo vremena u tišini.
  ,,Braća smo pa ne bi trebalo da dođe do bilo kakvih komplikacija.", govorio je, a glas mu je drhtao.
  ,,Sasvim je logično da ja budem donor. A i želim da pomognem Ivanu. Hoću da ga spasem.", reči koje je izgovarao uopšte se nisu uklapale sa njegovim glasom. Bio je uplašen, ali imao je tu želju da pomogne bratu.
  Obrisao je suze desnom rukom, a levom čvršće stegao moju.
  ,,Rekao sam mami da ću to uraditi. Sve smo se dogovorili i iza tatinih leđa mama je potpisala potrebna dokumenta za sve. Kupili smo avionske karte. Dve. Za mene i tatu koji je bio besan kada je saznao za sve.", nasmešio se. Bilo mu je drago što se neko protivio toj ideji.
  ,,Pokušavao je da me ubedi da odustanem, ali nije uspeo. Na kraju se pomiro sa tim."I drugu ruku sam položila preko njegove kada sam primetila da je tužan zbog te činjenice. Činjenice da ga tata više ne ubeđuje da odustane.
  ,,I eto, to je to. Za par dana putujem.", stegao je vilicu, ali nije uspeo da suzdrži suze. One su se u potočićima spuštale niz njegovo lice. Gledao je pravo ispred sebe isprekidano dišući.
  Progutala sam knedlu i približivži mu se kroz jecaje upitala: ,,A ja?"
  Bila sam malo perglasna te se on naglo okrenuo ka meni. Zbunjeno me je pogledao očima punim suza.
  ,,Mogu li ja da te odgovorim od toga?", očajnički sam ga pogledala. Jednu ruku položila sam na njegove grudi, a drugom idalje čvrsto stezala njegovu ruku.
  Samo me je nemo gledao. Zagrizao je opet usnu i skrenuo pogled.
  Nisam mogla da verujem. Ovo se ne dešava. Ja mora da sanjam. Marko ne može to da uradi.
  Marko ne sme da ode...
  ,,Molim te!", viknula sam stežući njegovu jaknu. On je idalje stisnute vilice gledao sa strane.Obema rukama obuhvatila sam njegovo mokro lice i, iako se on opirao, na kraju sam uspela da ga nateram da me pogleda.
  ,,Marko...", nisam ni sama znala šta da kažem. Sve mi činilo nestvanim.
  ,,Ne plači, molim te...", rekao mi je i obrisao mi suze sa lica no nove su mi opet iskvasile lice. Gledala sam ga u beskrajno plave oči.
  ,,Reci mi da me lažeš. Molim te, Marko. Reci mi da to nije istina.", prestravljeno sam govorila kroz jecaje. U njegovim očima videla sam sažaljenje. Videla sam i da ni on sam ne želi da ide, ali želi u isto vreme. Bilo je tako zbunjujuće.
  ,,Moram.", rekao je u sklonio moje ruke sa svog lica.
   Žustro sam odmahnula glavom.
  ,,Ostani.", rekla sam i brzo ga zagrlila pre nego što je mogao to da spreči na bilo kakav način. 

Počela sam da pišem novu priču pod nazivom 'Zovi me' pa ako nekoga zanima može da ode i pročita prolog hahah delovi u toj priči biće duži nego u ovoj :'D <3