Plavo

46.

,,Ivan je bio moj uzor. Voleo sam ga više od bilo koga drugoga.", pažljivo sam slušala svaku Markovu reč primetivši kako steže pesnice. ,,Bio je šest godina stariji od mene."

Zastao je. Videlo se da mu je bilo teško da priča o tome te mi je sada bilo krivo što sam ga naterala da mi kaže. Videlo se da je to nešto čega nije želeo da se priseća.

Smislio je odakle će tačno početi, udahnuo duboko i...počeo.

,,On je počeo ozbiljno da se bavi fotografisanjem još u šesnaestoj godini, a i ranije se bavio time. Bio je baš talentovan. Želeo sam da budem kao on pa sam i ja počeo da se bavim time i zavoleo sam to.", odjednom se nasmešio kao da se priseća nečega pa rekao:,,Ivan mi je pokazao nekoliko dobrih fora kako da slika ispadne lepa. Nekad smo provodili sate i sate slikajući ili prerađujući slike u sobi. Ostajali bismo budni i cele noći nekad." Opet se nasmešio i zaćutao nekoliko trenutaka izgubljen u lepim sećanjima.

,,Sa devetnaest godina već je bio poznat fotograf i ljudi su ga zvali i iz drugih država da dođe da im fotografiše na svadbi ili rođendanima. Zvali su ga dizajneri da fotografiše na njihovim modnim revijama što on nije voleo jer je to smatrao 'pederskim' ", Marko se opet nasmejao gledajući u pod. Taj osmeh bio je tako tužan.

,,Sa dvadeset godina, odnosno ove godine, pozvali su ga na takmičenje u kojem su učestvovali svi najbolji fotografi iz čitave Evrope. Održano je u Francuskoj, prvog septembra."

Kroz glavu mi je u sekundi prošla scena kada sam prvi put videla Marka. Blic fotoaparata koji je zapljesnuo prostoriju i naši pogledi koji su se po prvi pu sreli.

,,Bukvalno je živeo za taj dan. Bilo je to nešto najlepše što mu se ikada desilo u životu. I ja sam takođe bio presrećan. Svi u kući su jednostavno blistali..."

Iako je sve što je za sada ispričao bilo dobro i veselo znala sam da će priča uskoro napraviti veliki preokret.

,,Ivan je otišao sa tatom dvadesetog avgusta. Svaki dan javljali su nam šta rade i kako su. Sa Ivanom sam barem tri sata dnevno pričao preko telefona o fotografijama na kojima je radio. A onda prvog septembra...", zaćutao je, a suze su bile primetne u njegovim očima. Uhvatila sam ga za ruku i stegla. Pogledao je ka meni. Nije ni pokušao da se nasmeši jer je znao da mu to ništa ne vredi. Samo me je očajnički pogledao pa nastavio.

,,Promenio sam školu i još sam napravio tog dana neke dobre slike koje sam hteo da pokažem Ivanu. Imao sam i onu sliku tebe tad. Sećaš se toga?", pitao je, a ja sam samo brzo klimnula glavom. ,,Tog dana je bilo i njegovo takmičenje za koje se, iskreno, nisam uopšte brinuo jer sam znao da će Ivan biti među najboljima. Jedino što me je zanimalno je kada će doći kući. Ali on..."

Imala sam osećaj kao da mi neko nemilosrdno gazi po srcu kada sam ugledala dve krupne suze koje su ispale iz plavih očiju i skliznule niz Markove obraze.

,,On...on se nije vratio.", sve je više i više plakao i počeo je i nekontrolisano da se trese.

,,Jednostavno se nije vratio!", besno je viknuo kroz jecaje.

Izvinite što ovoliko dugo nisam pisala, ali obaveze i svee aaaa užas
Nadam se da ćete idalje čitati i nadam se da ste zapamtili šta se desilo u prošlom delu... msm ne bi me čudilo da ste zaboravili i da ova priča postoji koliko je dugo nisam pisala
I od sad ću češće pisati jer sam konačno slobodna hahah <3