Mozda opet nekada

21.Dio-Strah

"Lana ostani s nama"

"Lana ostani s nama"

"Lana,ljubavi ,tu sam, izdrži "

To je bilo poslednje sto sam cula ,i odmah izgubila svest.

flashback:

"Jeste spremni? Za dva minuta ulazimo u zgradu! Jesu svi na mestima?"

"Jesmo komesare"

Evo nas,pred depoom ,ulazimo na sve ili nista. Unutra je trenutno 10 naoružanih ljudi, 3 velika šefa od kojih je jedan Miki, i tonu oružja.. Ja i moj tim bi trebali ući i srediti to sve u roku od 15 minuta inace umiremo svi.

"Ulazimo za 3....2....1... sad"

Vrata depoa su razvalili ,i pocela je pucnjava, odmah s ulaza sredili smo sedmoricu njihovog "obezbeđenja" ostali su otisli iza auta i krenuli pucati. Naravno Miki i ona dvojica su krenula bjezati ali nisu imali kuda jer depo ima samo jedna vrata. Krenula je ozbiljna pucnjava, a mi smo se krili iza nekih drvenih velikih kutija u kojima je verovatno bilo oruzje.

Odjednom sam iza Mihajla,moje desne ruke vidjela tog lika ,i krenula ga ubiti sto sam i uspela ali je i on meni opalio metak pri padu ,koji me pogodio tacno ispod srca.

Pala sam na zemlju istog momenta ,i cula sam samo par glasova, i jedino sto sam shvatila dok sam bila u svesnom stanju je da su Miki i ona dvojica pobegli a da je on i obezbeđenje pobijeno.

comeback:

dan kasnije:

Budim se i vidim bela svetla ,ne shvatam sta se desava dok glavu ne okrenem levo i vidim Dusana kako sjedi i drzi moju ruku i place.

Dusan/pov:

"Tri ujutro od Lane ni traga ni glasa.."

Sjedio sam i cekao ne bi li se javila ,medjutim nista ,prolazili su sati od kako nema ni traga ni glasa od njih.

Sjedio sam u dnevnoj sobi pored telefona ,i cekao ,sve dok momenta jednog nije zazvonio telefon. Ali nije bio Lanin broj.. nepoznat..

"Dobro veče, da li je kraj telefona Dusan Vlahovic?"

Culo se s druge strane slusalice a u meni je nesto premrlo.

"Da da ,ja sam Dusan. Izvolite? Ko je to?"

Izgovarao sam uzpaničeno ,mislim da sam bio na korak da se onesvestim.

"Zovemo ih bolnice..."

Tog trenutka mi se zacrnilo pred ocima kao da nista vise nisam ni cuo ni vidio.

"Gospodjica Lana,je pogodjena, u bolnici je"

"Kakvo joj je stanje?"

"Za sada je na operaciji ,vidjecemo"

Telefon mi je pao na pod,a ja sam uzeo jaknu i ključeve i izletio iz kuce u auto.

"Moram biti uz nju"

Je jedino sto mi se vratilo po glavi. "Sve ce biti dobro ,jaka je ona"  Sam sebi ponavljao dok sam isao do bolnice.

Kada sam stigao ona je vec bila na operaciji ,a doktori su rekli da ce trajati jos par sati..

Proslo je tri sata a ni jedan doktor nije idalje izasao iz sale, ja ovo vise ne mogu. Gubim razum,gubim nadu i snagu.. sta cu ja bez nje? Ja bez nje sam samo mali nebitni Dusan,sam na celom svetu,univerzumu. Samo sto sam razmišljao o našem zivotu, prosidbi,deci ja sam na pola puta da je izgubim..

6 sati kasnije:

Izlazi doktor iz sale sa veoma zabrinutom facom..

"Molim vas doktore recite mi da je sve uredu?"

Valjda ono sto svakom čoveku koji ima "nadu" padne na pamet da pita coveka od kojeg zavisi zivot osobi koju voli vise od sebe.

"Gospodjica Lana je sasvim uredu, životna opasnost je prosla,ali zbog mjesta na koje je ranjena drzaćemo je veceras na intenzivnoj, ako sve bude u redu kroz tri dana ce moci kuci. Ali.."

"Sta ali pobogu doktore?"

E ovog trena je sve umrlo u meni.

"Ali definitivno ce morati staviti pauzu na njen posao na sigurno dva tri mjeseca, nagli potezi mogu dovesti do toga da ostane nepokretna, mora da se pazi maksimalno, o stresu necu ni da pricam.. To su neki sitni detalji ostalo cemo kada se probudi"

"A kada ce se probuditi?"

"Probudicemo je sutra ujutro cim je skinemo s intenzivne nege"

"Hvala vam doktore"

Eto to je to ,ostaje mi samo da cekam. Ono jedino sto radim od kako sam je upoznao.. Boze, da li se ovo sve desava zbog mene? Jebeno od kako ne upoznala sve joj u zivotu ide nizbrdo.. Bile su samo neke od mojih misli

kod Lane u sobi:

Opet krecem da pricam joj sve sto ne mogu da joj kazem u lice. Ali odlučio sam. Od sad cu joj davati vise paznje i vise je voleti.

Uhvatio sam je za ruku, bila je tako hladna,bez ikakvog osjecaja, osjecaj držanja njene bezsvesne ruke u meni je budio more uzburkanih talasa,more nemira..

"Kliznula je niz moj obraz i na usni stala, tako vrela, tako mala, u njoj se skupila tuga, u njoj su usnule boli, jer samo ta suza je znala da te iskreno volim ali nisam znao kako to da pokazem… Izvini zbog svega, znam da je sebično da trazim od tebe oprostaj znajući da je sve ovo od kako si me upoznala,i previse se osjećam krivim ali te toliko volim da cu umreti ako ti padne dlaka s glave bez tvoje volje.
Sada toliko zelim  da ti čujem glas, da srušim sve što je između nas i da ti kažem, da vrisnem snažno, ja te volim."

Nastavio sam tako da joj govorim mnogo stvari koje ne smem uzivo.

Jutro/Lana pov:

Budim se i vidim bela svetla ,ne shvatam sta se desava dok glavu ne okrenem levo i vidim Dusana kako sjedi i drzi moju ruku i place.

"Ljubavi.."

Jedva sam izgovorila, kao da mi je trebala sva snaga ovog svijeta da to izgovorim,kao da..kao da..ne znam..

"ZIVOTE, LANA. KAKO SI? JEL TE BOLI NESTO?"

Odmah je skocio cim je cuo moj glas. Brisao je suze krisom,pokusavajuci da ih sakrije od mene ,a ja nisam htela reci da sam ih vec primetila.
Oko ociju imao je crveno smedje kese do poda, sav u licu naduvan i podbuo, oci crvene od plakanja, trepavice grupisane i vlažne idalje od suza, kosa sva razbarusena bez trunkice gela ali je idalje bio najsavrseniji momak kojeg sam upoznala.

"Dobro sam ljubavi"

Prosaputala sam, nekim čudnim glasom, kao mojim jutarnjim samo jos tisim,nezgodnijim,bolnijim.

Cim sam dosla sebi, prvo sto mi je palo na pamet je moja ekipa i oni olosi.

"Kako je tim ,sta je bilo s onim maloumnicima jel znas nesto?"

"Svi su dobro ljubavi. Mihajlo je bio jutros,sasvim je okej ,nije mi naravno nista specijalno pricao, samo je rekao da je ekipa uredu, a da su Miki i Beli pobegli. Reko je da ce doci posle da ti se zahvali i proveri te ,jer kako in kaze "spasila mi je zivot i tako svoj ugrozila"

Laknulo mi je kada sam to cula.. Ali kao da mi je idalje nesto ležalo na srcu ne znam.

"Lana jesi okej, nesto slazes face?"

Pitao je ponovo prezabrinutim glasom. Vidim mu u ocima da umire zbog mene i da vjerovatno sebe krivi za sve iako nema veze s ovim.

"Am da okej sam ,boli me rana samo"

"DOKTORE"

Cao najdrazi moji❤️ Evo mene nakon ihhh, 8 mjeseci? Nije me bilo i da znam,kriva sam ali iskrena da budem nemam opravdanje neko. Meni je u tom periodu bila matura, pa ljeto ,pa polazak u srednju školu, upoznavanje s novim drustvom, navikavanje,itd. Nisam imala nekog vremena a da budem iskrena ni inspiracije. Ali evo vracam se sada nadam se🫶🏻

Nadam se da cete uzivati u ovom delu🫶🏻 Budite spremni,sledi nam svasta ,vratila sam se kreativnija 🤭