Iznenada on

Part 18

Joško's POV

Priča meni doktor nešto, ali moj španjolski je užasan. Ništa ja njega nisam razumio. Tek kada ga pitam da priča  na engleskom, uspijem raspoznati riječi.

"Gospođica je sada dobro, treba joj mnogo odmora. Imala je spontani pobačaj. Znate li je li bila izložena stresu zadnjih dana?"

Šta je imala? Kakav pobačaj? Jesam ja dobro čuo? Bila je trudna? Kakvo dijete? Jel mi pričamo o istoj osobi?

"Oprostite... pobačaj? Kako mislite pobačaj?"

"Djevojka je izgubila trudnoću, zbog toga je bila ona krv. To se često zna dogoditi u ranoj trudnoći, a po ovome što vidimo, bila je trudna manje od mjesec dana."

"Ispričavam se, malo sam zbunjen. Nisam znao da je trudna. Mislim da ni ona nije znala. Rekli ste da je sad dobro?"

"Jeste, sada je dobro. Obavili smo sve što moramo. Ona se sada samo treba odmoriti, dali smo joj sedative kako bi se smirila i zaspala. Nažalost ne možete sada do nje, kada se probudi obavijestit će vas jedna od sestara."

"U redu, hvala vam."

Bože, što se događa. Moj mozak kao da tek sada procesuira sve informacije. Bila je trudna. Imala je našu bebu, bebu koje nema više.

Nisam ni svjestan da suze trenutno teku niz moje lice. Postanem ih svjestan tek kada mi otežaju traženje maminom broja u imeniku.

Ona čim je zazovem shvati da plačem.

"Sine, što je bilo?"

"Bila je trudna."

"Ma tko je bio trudan?"

"Luce, mama, Luce. Ja sam se samo otišao tuširati, ona se zaderala nešto i kad sam izašao bila je u bolovima i krvarila je. Doktor kaže da je pobacila. Mama, što da radim?"

"Joško, sine, ajde smiri se. Gdje si?"

"U bolnici. Ne znam što da radim."

"Dušo, prvo mi reci je li ona dobro?"

"Kažu da jeste. Dali su joj nešto za smirenje i spavanje. Mama, bila je trudna. Imala je moju bebu. Ne razumijem što se desilo. Doktor je pitao o stresu, ali ne znam da je bilo išta stresno."

"Sine, evo ti sestra. Ona ti hoće reć nešto."

Iduće što začujem je Lorenim glas.

"Jole, prije koji sat su objavili neki članak. Otkrili su joj ime, tko je, što je, stavili su njene slike. Jesi siguran da to nije vidjela?"

"Ne znam Lor, ne znam. Izgubljen sam."

"Jesi javio njenim?"

"Nisam imao kad. Sve se odvilo u zadnjih pola sata."

"Javit ću ja, imam joj mamin broj. Ti se smiri može? Samo budi uz nju."

"Hoću. Čekam da se probudi. Ne smiju me pustit prije k njoj."

"Polako, treba se odmorit. Jesu rekli hoće ostajat u bolnici?"

"Nisu, ali mislim da neće. Možda noćas samo."

"Doći ćemo Franka i ja prvim avionom. Mi ćemo bit s njom dok si ti na utakmicama."

"Ma sad mi je do svega, osim do utakmica."

"Znam, braco, znam. Idem ja onda zvati njene. Drži mi se."

"Hvala ti. Volim te."

Uff...ako su ovo stvarno novinari prouzročili, tužit ću ih. Samo da ona bude dobro.

Nikad prije nisam razmišljao o djeci u ovim godinama, nisam si ni postavljao pitanje šta ako, ali sad... Sad kad sam svjestan, što je moglo biti, što smo mogli imati, tek me sada udara. Najradije bi se negdje sklupčao i plakao.

Uskoro me zovne i njena mama. Žena je prestrašena, ali kako sam se već malo smirio, objasnim joj sve, onako kako je i meni doktor. Na kraju je ona mene smirivala, kaže da će sve biti okej i da će se brzo probuditi. Mama joj je i sama doktorica. Valjda onda ona zna bolje.

Iskoristim vrijeme dok još ne mogu k njoj da javim treneru da me sutra nema na treningu. Siguran sam da će razumjeti, izostajem samo ako moram. Pokušat ću da to bude samo sutra.

"Gospodine, možete ući tamo." Pozove me medicinska sestra.

Napokon, više od 4 sata sam tu.

Uđem kroz bijela vrata, vidim je na krevetu, poluotvorenih očiju. I dalje je ošamućena lijekovima. Uskoro uđe i doktor da popriča s njom.

Gledam suze kako padaju, dok joj doktor objašnjava što se zapravo dogodilo. Osjetim kako se stisak sve više pojačava na mojoj ruci koja je u njenoj. Doktor je upita je li znala za trudnoću, a ona odmahne glavom. To sam i očekivao. Objasni joj da treba piti neke tablete idućih tjedan dana i da joj recept za iste.

"Želite li ostati u bolnici noćas ili želite kući već sad?" postavi joj pitanje.

Ona me tužno pogleda, pogleda i doktora te kaže kako će izaći večeras. On se složi s tim te ode popuniti otpusne formulare.

"Boli li te?" Upitam tiho.

Samo odmahne glavom te se još više uvuče u moj zagrljaj. Srce mi se cijepa.

"Zvala je mama tvoja. Obavijestio sam ih što se dogodilo, a Lorena i Franka će doći sutra vjerojatno. Čim nađu let, eto ih."

"Super." Tiho kaže.

Boli me. Boli me gledati je ovakvu, a ne znam kako da pomognem.

"Jole?" jedva ju čujem, koliko tiho progovori.

"Reci dušo."

"Nisam znala" shvatim odmah na što misli.

"Ejjj, srećo. Nema veze, nisi ti kriva ni za što. Bitno je da si ti dobro. Skupa ćemo mi ovo proć, a sad idemo doma. Samo se nemoj stresirat više."

Samo da sve bude u redu...ništa više ne tražim.