Sudar svetova (ZAVRŠENA)

Poglavlje 14

Ako je u jednom momentu pomislio da će se odmoriti od ljudi, dok boravi u bolnici, pogrešno je mislio. Vesna je ulazila u bolnicu i u njegovu sobu kad god je to htjela, niko je nije sprečavao. Tetošila ga je. Stalno donosila neke nove jastuke od stotinu nekih pjena. Išla je do te mjere da ga je hranila, kao da je malo dete. To jutro kad se pogledao u ogledalo, video je da je i nabacio koji kilogram. Morao je pod hitno da se reši Vesne i njenog tetošenja, inače mu je predstojalo kolitanje po štabu. 

"Uzmi jabuku. Trebaju ti vitamini..."

"Vesna, nisam prebolovao grip, već me je pogodio metak! Ne trebaju mi vitamini! Prestani da me toviš hranom." Usprotivio se Nikša. "I šta radiš?" Upitao ju je kad je ponovo sklonila jastuk koji je donela prethodni dan i sad mu je iza leđa stavljala neki drugi.

"Ovaj jastuk je od anatomske pjene. Biće ti udobnije."

"Vesna, izlazim za par dana iz bolnice. Smiri doživljaje. Šta će mi svi ovoliki jastuci?"

"Treba da se odmaraš, a to ne možeš bez dobrog jastuka." Rekla je Vesna.

"Vesna, prestani da me toliko tetošiš. Dobro sam. I biću još bolje, ako me malo ostaviš na miru. Svi vi. Ugledajte se na Nikoletu. Dođe jednom u 2 dana. Kad smo već kod Nikolete, da li će doći danas?" Upitao je Nikša i Vesna je slegnula ramenima.

"Ne znam. Nisam je jutros ni vidjela. Dolazi kući kasno, leže kasno, ide rano na posao." Odgovorila je Vesna. "Što?"

"Ma treba mi usluga od nje." Odgovorio je neodređeno. "Aman, ženo, mani me se sa jabukom." Rekao je kad ga je Vesna opet ponudila jabukom.

"Ali..."

"Vesna, ostavi ga na miru. Izbaciće te kroz prozor." Rekla je Nikoleta, kad je ušla u sobu. Ostavila je torbu i jaknu na stolicu i prišla je Nikši. "I kako je moj bata danas?" Upitala je i zagrlila ga je.

"Ubilački nastrojen!" Promumlao je i Nikoleta se nasmijala.

"Idem da porazgovaram sa doktorom..." Počela je Vesna i ustala je.

"Ostavi doktora na miru..."

Vesna ga nije saslušala i izašla je.

"Ova žena će da me izludi!" Progunđao je Nikša i Nikoleta se ponovo nasmijala.

"Shvati je. Zabrinula se za tebe. Čak je i plakala od straha."

"Vesna? Plakala? Ne vjerujem." Vesna nikad nije plakala. Sama je govorila da je plakanje čin nemoći.

"Aha. Taj dan sam je zatekla na klupi ispred VMA kako sedi i plače." Odgovorila je Nikoleta i sjela je kraj Nikše. "I kako si?"

"Fizički odlično, psihički grozno." Odgovorio je.

"Zašto?"

"Pa kao prvo, dosadno mi je. A kao drugo, ne znam jesam li poludio, umislio, halucinirao."

"I dalje te ne razumijem."

"Treba mi usluga."

"Kaži."

"Možeš li da proveriš video snimke nadzorne kamere iz hodnika gdje je intenzivna?"

"Pobogu, Nikša, šta će ti to?"

Nikša je otpuhnuo i uspravio se u krevetu, onoliko koliko mu je rana dozvoljavala.

"Kad sam se budio iz anestezije, video sam Viktoriju. Čuo sam njen glas..."

"Budio si se iz anestezije." Odgovorila je Nikoleta.

"Bez obzira. Znam da je bila tu."

"Tražiš od mene nemoguće. Ovo je VMA. Ne mogu tek tako da ušetam kod njih i mahnem policijskom značkom. Zar nisi ti ovdje uticajniji?"