The Hatchetman | Niall Horan

XVII

Nisam imala pojma da ćeš me tako razočarati i da ću izgubiti veru u tebe. Želela sam da vratim onog dobrog i starog prijatelja kao nekad. Ali ti si pobedio. Uspeo si da me konačno ubediš u suprotno - da uskoro trebam odustati od tebe.

***

''Ja...'', Lillian poče odmahivati glavom. ''Ne mogu.'', suze su joj navirivale na oči i ona kada shvati da je neka knedla u grlu sve više muči, okrenu se i potrča ka izlazu iz kuće.

Suze su joj već klizile niz obraze bez prestanka dok joj je ruka drhtavo otvarala vrata.

''Lillian!'', Niallov glas je zaustavi na pragu kuće. ''Molim te stani!'', trčao je za njom koliko su ga noge nosile.

Lillian je tako jako želela da ode i da napusti tu kuću besa i patnje. Osećala se tako čudno. Nikada pre nije videla tako nešto, sem one užasne večeri u podrumu. Kada se susrela sa Niallom licem u lice i videla njegov poludeli smešak, pomislila je kako je to kraj. Kako je to kraj za njih dvoje. Nikako nije mogla da mu pomogne.

Mislila sam da mu mogu pomoći, mislila sam da se menjao. Sada shvatam kako je sve to je bila gluma, Lillianine oči su se tako brzo punile suzama. Samo je uspela da trepne okom i jedna ogromna suza se spustila niz njen obraz. Bežala je od Nialla, iako nije imala snage da potrči. On je išao za njom, nije želeo da je pusti tako lako.

Na sred ulice ju je zaustavila nečija ruka koja je povukla za lakat. Očekivala je to. Uspela je da vidi Nialla ispred sebe. Iako je bio mrak, njegove crte lica su se tako dobro poznavale. Međutim, to je bila poslednja stvar na svetu u koju bi Lillian želela da gleda. Njegovo lice je podsećalo na taj užasni prizor u kući. Podsećalo je na sve patnje i boli koje je on zadao. Podsećalo je na njega - čoveka za koga je mislila da će se promeniti.

Izgleda da se prevarila.

''Pusti me!'', kroz plač je jecala. Niallov stisak je bio tako snažan.

''Nećeš otići od mene, ne sad.'', Niall se svim snagama borio za njenu pažnju. ''Lilly... To što si videla...''

''Ne pominji mi to!'', plakala je. ''I ne dodiruj me tim rukama!'', grozila se krvi. Druga slobodna ruka joj je prekrila lice. Vlažne suze su joj kvasile obraze i skupljale se u njenoj šaci. Prsa su je bolela, bolje rečeno, bolelo ju je srce.

''Smiri se...'', Niall je tešio i pustio joj ruku. Lillianina kolena su se našla na hladnom asfaltu. Klečala je pred njim bespomoćno. Srce joj je udaralo toliko snažno da bi se svako zapitao da li je to moguće. Nije mogla da se smiri. Jecaji su je prekidali svaku sekundu.

''Mrzim te...'', promrmljala je sebi u bradu dok je brisala suze sa svojih očiju. Glava joj je potpuno bila spuštena dole, nije želela ni da ga pogleda. Niall to nije ni zaslužio. Toliko sam se trudila oko njega, a on mi ovako vraća...

Dve senke su stajale bespomično na ulici, dok ih je osvetljavala slaba ulična svetlost. Momak joj je prišao i kleknuo pored nje. Pokušavao je da priča sa njom, dok ga je ona želela što dalje od sebe.

''Lilly... Rekao sam ti da ću te povrediti i da ne pokušavaš ništa.'', tiho je prošaputao i približio joj se još više. Sada su ih delili samo milimetri. ''Ja sam tako želeo da se promenim i da ne radim više ovo, ali je to nemoguće.'', Lillian je na njegove reči samo ispustila bolan jecaj koji je odavao koliko je samo bila povređena.

''Ostavi me...'', jecala je i prekrila svoje celo lice obema rukama.

Niall je ipak u dubini svoje duše znao i osećao koliko je samo povredio. Svoje vreme je posvetila njemu i pokušala da ga promeni. Pokušala je da ga natera da zaboravi na prošlost koja njoj i nije bila poznata. On se poneo užasno i nastavio da radi isto. Znao je da je bio bolestan i zavistan, to se nije moglo pobediti tako lako.