Ogoljena

Greška u koracima

- Da li ti je potrebna pomoć? – pita me Sem dok mi uzima tortu iz ruke.

- Hvala Sem – odahnem, ruka je već počela da me boli.

- Šta će ti ovolika torta? – pita me dok hoda sa mnom ka liftu.

- Samo... došlo mi je da je napravim ali očigledno sam se preračunala jer ja neću moći sama da je pojedem.

- Pa si donela ovde, podržavam – nasmešio se.

Sem je bio fin i doneo je tortu čak do Klarinog stola.

- Čiji je rođendan? – pita me Klara.

- Ničiji, samo sam napravila tortu.

- I donela je ovde? – iznenađena je.

- Pa ne mogu je sama pojesti! Samo pozovi sve da se počaste.

- Bez razloga?

- Bez razloga.

- Ja želim dva parčeta – Sem se već oblizuje.

- Naravno.

- Idemo po nož i tanjiriće – Klara se mršti torti.

Nakon desetak minuta hodnik je bio pun, svi su došli po parče torte, nasmešim se jer sam obradovala puno ljudi a onda uđem u svoju kancelariju. Ja nisam želela tortu.

. . .

Ceo dan sam melanholična, moda to ima veze sa tim što Maks nije juče došao na naš sastanak, možda sa tim što mi se nije ni izvinio, možda sa tim što ceo dan nije ušao u moju kancelariju čak ni za vreme ručka... da definitivno ima veze sa njim. Do kraja dana ga nisam ni videla a znala sam da je ovde.

Sutradan je bilo novosti, imali smo zakazan sastanak i svratila sam do Lukasa da vidim o čemu se radi.

- Hej – torta je bila fenomenalna – nasmešio mi se.

- Hvala. Htela sam da te pitam o sastanku. O čemu je?

- Leonov projekat.

- Rešili ste problem?

- Trebalo bi, mislim da smo izgladili situaciju ali konačan sud daće Leon.

- I on će prisustvovati sastanku?

- Da, želi da sve bude crno na belo.

- To je dobra vest.

- Biće stegnuto ali bar projekat ne staje.

- Emilija i ti?

- Radimo na tome – namrštio se.

- Bar neki pomak.

- Idemo li? – pita me.

- Da – krenem sa njim ka sali za sastanke.

Lukas i ja stižemo poslednji, zadržali smo se u njegovoj kancelariji. Naravno prvo uočim Maksa, sav ozbiljan, poslovan i gleda pravo u mene. Mogla bih da uradim ono što obično radimo mi cure u ovakvim sutuacijama – da ga iskuliram, ali ja nisam takva osoba. Pogledam ga i nasmešim mu se jer meni se osmeh naslika na licu uvek kada ga ugledam. To je očigledno jače od mene.

- Ćao – pozdravim ga i on mi se nameši ali na kratko. Pretpostavljam da nije želeo da vidim njegov osmeh.

- Gospodine Volas - pozdravim i Leona Volasa.

- Gospođice Henc – uzvraća mi mirno.

Leon Volas je muškarac u ranim pedesetim, uvek je ozbiljan, poslovan, nikad ne znam šta će reći i nekako ga se malo bojim. Nikad me čovek nije uvredio i videla sam ga svega par puta ali on nije neko sa kim bi trebalo da se zeza. Za razliku od mene Lukasa nije pozdravio, Maks to vidi i odmah prelazi na sastanak.