Ogoljena

Naelektrisani

- Mislio sam da ćemo biti sami – Maks se i dalje duri.

- Imam sastanak sa klijentom, bilo bi neprofesionalno da ga otkažem u poslednjem trenutku a nisam želela da ostavim tebe da besniš tako da sam samo ovo smislila – dovukla sam ga na poslovni ručak sa Vilom.

Frknuo je ali je ustao kulturno da se upozna sa Vilom.

- Nisam znao da sam toliko važan klijent – Vil, poreklom iz Teksasa i veoma ponosan na svoj trbuh je veseo čovek u šezdesetim godinama, obožavam ga iako je lud.

- Meni si važan - nasmešim se.

- Ti si dušica tako da se ne računaš – nasmešio mi se a Maks ga je pogledao neodobravajuće.

Munem ga laktom i vratimo se na svoja mesta.

Malo po malo i Maks je počeo da se opušta, razlog tome je Vil, on je od onih ljudi u čijem društvu nikako ne možeš da budeš mrgud, ume svakog da nasmeje i oraspoloži. Sve je bilo super dok Maks nije shvatio da je Vil ljubitelj prepariranih životinja zato je „ubrzao" sastanak uz obrazloženje da moramo da pogledamo neke kuće sa agentom za nekretnine i Vil je to protumačio kao znak da smo mi par. Ovo ne ude u pravcu koji sam želela.

. . .

- Mislila sam da ćemo gledati kuće nakon što završimo sa poslom – ne mogu a da mu ne prebacim u kolima.

- Završili smo.

- Ja nisam.

- Renata dovoljno mi je ljubaznih ljudi u tvom prisustvu za jedan dan, što je dosta, dosta je – iznervirao se.

- Šta je sa tobom danas? Kakvi ljubazni ljudi? Ovo je jedan sasvim običan dan u mom životu, ne računajući tebe – zaprepastim se.

- O tome ti pričam. O tome ti pričam – ponavlja dva puta i nastavlja da vozi.

Ništa ti ja ovde ne razumem.

Bili smo tihi dok nismo došli ispred prve kuće. Čekala nas je jedna nasmejana plavuša koja vozi besna kola i sređena je kao avion. Svaka čas.

- Dajana, hvala ti što si pomerila obilazak kuća – Maks joj pruža ruku. Pomerila?

- Nema na čemu, radujem se saradnji – nasmešila mu se.

- Ovo je Renata, Renata ovo je Dajana, naš agent za nekretnine – Maks nas upoznaje.

Naš? Zašto je naš?

- Drago mi je – pružim joj ruku.

- Takođe – ona je mnome manje oduševljena.

- Pođimo unutra – krenula je ispred nas i mi smo morali da je pratimo.

Moje zapažanje o kućama koje smo gledali čitavo popodne je to da ovo Maksu nije potrebno ali zadržala sam to za sebe, ne bi bilo u redu da to kažem pred Dajanom.

Dajana je par puta ponovila Maksu koja kuća je njen favorit, naravno najskuplja i naš sastanak se završio, mene su bolele noge.

. . .

- Pa šta misliš? – pita me Maks dok me vozi kući. Ponovo su moja kola ostala na parkingu.

- Mislim da me bile noge od tolike šetnje, jedna čekam da sednem na kauč...

- ... i podigneš noge na sto - završio je moju rečenicu. Ogoljena sam pred njim, ne dopada mi se danas to.

- Upravo tako – potvrdin namršteno.