Zaljubljena bitanga

Prolog

Sedeo sam na plaži i posmatrao izlazak sunca koje je obasjavalo Jadran krupnim zracima. U glavi mi je bila praznina, ovaj pogled mi je izbrisao svaku reč i svaki problem. Isprao mi je mozak. Miris mora se širio, poželeo sam da sklopim oči, ali nisam mogao.

Moj mir je prekinuo glasan vrisak. Osvrnem se i pogledam u dve devojke koje su izgleda poranile kako bi zauzele mesta. Jurile su jedna drugu i prskale se. Odmahnem glavom uz osmeh i vratim pogled na svoje mokre prste koji su idalje bili crvenkasti od krvi. Sprao sam ih malo u moru i smestio ruke do sebe.

''Izvini...'' podigao sam pogled i pogledao u plavooku devojku smeđe kose.

''Možeš li da nam pomogneš? Onaj suncobran koji smo iznajmile ne može da se otvori...'' rekla je uz blag osmeh.

''Mogu...'' rekao sam tiho i lagano ustao sa peska stresajući ruke kako bi bile čiste. Pružila mi je svoju koju sam prihvatio čistom rukom i prošaputala:

''Helena, drago mi je...''

''Lepo ime...'' rekao sam i krenuo ka tom suncobranu sa kojim se muči.

''Nećeš mi reći svoje ime?''

''Isuviše si ljupka. Ne volim ljupke osobe...'' rekao sam opušteno jer... zašto bi nju dotakle reči neznanca koji joj otvara suncobran? Priđem njenoj drugarici koja omamljeno zastane kad me ugleda, šmekerski se osmehnem jer je to deo mene te i ova devojka kao i sve druge tako lako padne. Otvorio sam suncobran bez imalo muke, a odmah zatim protresao ruke koje su bile vlažne. Zaista je suncobran bio zategnut.

''Hvala. Da se upoznamo ja sam Zoe...'' rekla je smelo i srdačno pružila ruku koju uhvatim sa ne toliko mnogo entuzijazma i vere.

''A on je bezimeni. Hvala za suncobran, izvoli...'' izvadi novčanicu na šta zbunjeno pogledam u nju.

''Na šta ja tebi ličim curice? Tatica te nije naučio da novcem ne možeš da kupiš svet oko sebe? Ne treba mi novac za običnu uslugu. Uživajte...'' izgovorim pomalo drsko, okrenem se i odem bez dalje reči dok za mnom gleda kao neko tužno kučence.

Neka je, treba neko ozbiljno da lupi te bogataše po nosu. Da se malo spuste na zemlju.

《Helena pov》

''Šta je ovom liku?'' upita Zoi dok ja lagano sedam na ležaljku i zamišljeno dohvatam kremu za sunčanje.

Sigurno je mislio da mu dajem novac kao nekom beskućniku, zaboga kako sam ovako glupo uradila to?- upitam besno samu sebe.

''Helena, zamislila si se?''

''Jesam. Baš sam se ružno ponela prema njemu sad. Ah! Upropastih sebi ceo jebeni dan...'' izgovorim tiho i smestim naočare za sunčanje.

''Ma ne brini, nije kao da će zapamtiti dve devojke koje su mu tražile da im otvori suncobran koji je ona njegova ruka tako seksi zgrabila. Jesi li videla kakvo dupe ima? Bolje nego ti i ja skupa!'' nasmejale smo se kratko i ućutale da bi smo uživale u moru i zvucima talasa koji zapljuskuju pomalo i ležaljke, nadolazi plima.

''Šta misliš, hoćemo li ga opet sresti?'' pogledam u nju i promumlam najtiše moguće jer znam da ne voli da je uznemiravaju kad se sunča.

''Moje šesto čulo kaže da, instinkt se slaže, a mozak ga odlaže sa strane. Hajde ćuti tu sad i uživaj...'' rekla je i vratila naočare na oči. Klimnula sam glavom onako više sama za sebe i sklopila oči, smeštajući se udobno.

Nastaviće se...