Neuništiva veza

Epilog

Rejčel Blejd

- 10 godina kasnije -

- Ti si lud. - smejala sam se dok sam trčala za Eliotom po nekim stenama.

- Znam. Godinama mi to govoriš. Požuri da bismo stigli na vreme. - smejao se i on dok se na sekunde okretao ka meni i dalje nastavljajući da trči.

- Duša mi je u nosu! - žalila sam se ne posustajući.

- Moram da te vratim u kondiciju onda pod hitno. - šalio se dok me je hvatao za ruku.

- Gde me vodiš? Gosti samo što nisu došli. - zaista nisam postala džangrizalo samo nije izabrao pravi trenutak za ovo.

Danas proslavljamo peti rođendan našem sinu Wiliamu i gosti samo što nisu došli.

- Dok smo ovde, ovo moraš da vidiš. - zastao je na sekund te me je pustio ispred sebe.

- Wow... - nisam imala šta da kažem.

Oduševljeno sam gledala u okean ispred nas dok smo oboje stajali na velikoj steni.

Sunce je zalazilo i zlatnim nitima je kupalo vodu.

- Ako se dobro sećam, obožavaš da gledaš zalaske sunca. - on me je uvek najbolje poznavao.

- Prelepo je. - oduševljeno sam rekla dok me je on grlio od pozadi.

Naslonila sam glavu na njegove grudi dok mi je dušu preplavljao mir. Tako je prelepo! Savršeno!

- Želeo sam jedan trenutak za nas. Bez dece, gostiju, tvoje majke, prijatelja...Samo mi. Bar na sat vremena. - nežno me je poljubio u vrat izazvavši jezu u celom mom telu.

Pored četvoro dece, dva dečaka i dve devojčice, teško da imamo vreme za nas. Jedino uveče, kada svi spavaju, ali i to je lutrija.

Kada se Šarlot rodila, pre deset godina, bili smo pogubljeni. Sve je moralo da bude perfektno sređeno, urađeno i namešteno da smo zaboravljali da i mi imamo neke potrebe. Sve je bilo podređeno njoj, a mi kad stignemo na red.

Kada su se blizanci Noa i Nora rodili, pre sedam godina, bili smo uigraniji ali opet život sa troje dece nije bio ni malo naivan.

Imali smo pomoć moje majke i dadilje ponekad te smo uzimali bar po dva sata dnevno za nas kada deca spavaju.

Eh, a kada se Wiliam rodio, pre pet godina, to je bilo čista razonoda.

Posle troje dece, kada dođe četvrto, sve je lakše.

Znali smo kako i šta te smo to kombinovali i zaista dobijali lepo vreme koje smo posvećivali nama.

Sve u svemu. Naša deca su naše blago koje nas redovno dovodi do tačke pucanja ali i bude u nama onu lepšu i bolju stranu.

Devojčice su tatine princeze i tu nema rasprave. Eliot je naprosto slab na njih i sve im dopušta.

A dečaci su druga priča. Oni su moje male kopije koje Eliot uveliko trenira iako su baš mali.

On njima ne popušta ali ja moram. Ja sam slaba na sve njih, a Eliot ih očvršćava da ne budu slabići kada porastu.

Nalazimo neki balans i to je najvažnije.

- Zašto mi ranije nisi pokazao ovo mesto? - upitala sam ga spuštajući ruke preko njegovih i dalje očarano gledajući ispred sebe.

- I ja sam pre dva dana saznao za njega preko Rafaela. - poljubio me je u glavu, a ja sam se osmehnula.

Rafael je i dalje svakodnevni gost u našoj kući i stric za poželeti.

Deca ga naprosto obožavaju, a vala i on njih.