Neuništiva veza

16

Rejčel Blek

- Mogao si češće ovako da odlaziš na posao. - smeškala sam se dok sam ljubila Eliotove grudi.

- Ovo su posebni trenutci kada nemam pregršt obaveza nad vratom. - odgovorio je mazeći me po leđima.

- Pa si odlučio da dođeš kod mene. - bila sam presrećna zbog ovoga.

Jutros u deset me je probudio telefon, odnosno Eliot. Javio mi je za stiže i samo da mu otključam vrata.

I evo nas, dva sata kasnije ležimo izmoreni na mom krevetu i ćaskamo.

- Bila si mi blizu. - zadirkivao me je stežući mi guzu.

- Kada ćemo da budemo zajedno Eliote? Ovo postaje malo zamarajuće. - ne mogu da svaki put iz mog kreveta odlazi drugoj.

- Kada budeš iskrena prema meni. - ozbiljno me je pogledao, a ja sam progutala knedlu.

- Iskrena sam. - odgovorila sam brzo.

- Rekao sam ti. - zakrenuo je glavu nazad na jastuk, a ja sam prošištala kroz nos.

- I ja tebi.

- Kriješ nešto Rejčel. - opušteno je rekao, a ja sam zastala na sekund.

- Otkud ti to? - ponovo knedla...

- Ne znam dal' smem da kažem. - nasmejao se, a ja sam ga blago gurnula.

- Smeš, hajde.

- Suzan mi je nešto napomenula...- raširila sam oči brzo se uspravljajući.

- Eto vidiš, kriješ. - samo je okrenuo glavu ka meni.

- Ne krijem. Šta ti je rekla? - zadaviću je majke mi!

- Izlanula se. - branio ju je.

- Eliote reci mi.

- Nešto na foru da si otišla da bi mene spasila. U Los Anđeles. - njegov pogled je bio leden, smrzavam se.

- Jesi li siguran da ti je rekla? Možda si sanjao. - nastaće rat ako mu kažem i ne smem. Najebaće napadne li ga.

- Zato čekam tebe da mi kažeš istinu.

- Sanjao si. - prokomentarišem te krenem nazad da legnem al' me zvono na vratima trznulo.

- Očekuješ nekoga? - Eliot me namršteno upita, a ja odmahnem glavom ustajući s kreveta.

- Ne, koliko ja znam. Možda je Suzan, taman da mi kaže šta te je to slagala. - obukla sam nabrzinu donji veš, helanke i neku široku majicu koju sam prvu pronašla u ormanu te sam izašla iz sobe.

Sreća te me je neki instikt naveo da pogledam, prvi put do sada, u špijunku u suprotnom bi bilo gusto.

- Odakle tvoja devojka zna gde živim? - tiho sam upitala Eliota koji me je gledao razrogačenih očiju.

- Odakle ja znam? - odvratio je.

- Idi u sobu i ne izlazi.

- Šta će ona ovde? - gunđao je odlazeći nazad u sobu i to u boksericama.

Da sam otvorila vrata i da nas je Samanta zatekla onakve pale bi glave.

- Evo me! - kažem glasnije kada se još jednom očuje zvono na vratima.

- O...Samanta? - kao se iznenadim.

- Zdravo Rejčel, došla sam da porazgovaramo ako si slobodna. - nije izgledala srećno kao preključe na onoj proslavi.