Neuništiva veza

15

Eliot Blejd

- Došao je dan kada ću ti naplatiti što si mi ostavio sav svoj posao i otišao u Los Anđeles. - Rafael orno ulazi u moju kancelariju trljajući dlan o dlan.

- To je bilo pre skoro dva meseca. - odmahivao sam glavom misleći da je zaboravio.

- Juče sam tek shvatio šta da uradim, a da te dokači. - kao peder mi je namignuo, a ja sam izdahnuo.

- Šta si smislio? - zatvorio sam lap-top te sam mu posvetio pažnju.

- Znaš za večerašnje humanitarno veče? - podigao je obrvu.

- Znam.

Jednom godišnje najuticajniji ljudi iz svih sfera poslova se okupe i skupe novac za decu kojoj je to potrebno. Možda neki od nas razaraju svet ali deca su nam svima slaba tačka.

- Samanta ti je pratilja?

- Da? - sumnjičavo sam ga pogledao dok sam naslućivao haos.

- E pa druže moja pratilja je Rejčel. - znao sam.

Raširio sam oči te sam se momentalno uspravio ruke naslanjajući na sto.

- Reci mi da se šališ. - zarežao sam, a on je mangupski odmahnuo glavom.

- S time se nikada ne bih šalio. Ozbiljan sam kao infarkt.

- Da bog da te neki spičio. - prostreljao sam ga pogledom, a on se nasmejao.

- Pitao sam je i ona je pristala. Zanimljivo, zar ne?

- Ništa mi nije spomenula... - kucnuo sam prstima o sto iznervirano.

- Vi se to kao čujete pa može da ti spomene? - podjebavao me je i ne sluteći da se čujem svakoga dana sa njom od kako sam otišao iz Los Anđelesa.

- Čujemo se... I jesi li srećan sada?

- Jako. Jedva čekam da vidim kako ćeš se ti provesti. I koju ćeš nekako u glavi odabrati kada ih budeš uživo uporedio. - mangupski je prekrstio ruke na grudima dok se zabavljao.

- Pravi si prijatelj...

- Ja samo želim da te brzo rešim muka.

- Ovako? Fantastično! - viknuo sam.

- Diši pastuve.

- Kako? Samanta će me satreti kako poznajem Rejčel i što je nisam upoznao ni ne sluteći ništa o mojoj prošlosti sa njom. - besno sam prošištao.

- Da nisi tražio da se sve vesti o vama uklone zauvek možda bi i znala.

- Rafaele...Vrati se na posao dok ti ne slomim vrat.

- Opasni smo, ha? Ništa ti ne treba? - nadmeno je ustao, a ja sam krenuo da brojim u sebi ne bih li ga saterao u ćošak.

- Počasti moje oči svojim odlaskom.

- Vidimo se večeras. - podigao je ruku te je izašao, a ja sam besno udario rukom o sto.

- Pobogu Rejčel zašto mi nisi rekla da ideš na humanitarno veče? - progovorio sam odmah čim mi se javila na telefon.

- Zdravo i tebi. - zbunjeno je rekla.

- Ideš i ti? - dodala je.

- Idem. Naravno da idem!

- Dobro zašto si besan? Kao da si saznao da radim u striptiz klubu.

- Zašto mi nisi rekla? - spustio sam loptu.

- Nisam znala da trebam da ti podnosim izveštaje o svom kretanju! I kakva je frka? Videćemo se i možda padne nešto u toaletu. - izdahnuo sam.

- Dolazim sa Samantom. - rekao sam ravnim glasom zamišljajući je opruženu preko lavaboa.