Neuništiva veza

13

Eliot Blade

Gledam u Rejčel koja se igra s nekom decom uz širok osmeh. Oni skaču oko nje, a ona ih vrti.

Malopre se slikala s nekom bebom i mogu vam reći i da je izgledala čarobno. Sva deca je obožavaju, a meni je to neki melem za oči.

Ponovo sam se prisetio vremena kada smo maštali o našoj deci. Isključivo dečacima jer mi je dosta što sam slab na jednu ženu. To su bila prelepa vremena.

Danas sam tu, na njenom trideset prvom rođendanu, a niko i ništa sam tu. Srce me je dovuklo ali savest me tera da ostanem da sedim i ništa da ne pokušavam.

Neki led u meni puca prilikom svakog njenog poketra ili osmeha. Kao da zaboravim na sve. Pa sam odlučio tako i da bude, samo jedan dan. Čekam da mi da znak i odlazimo odavde.

Idemo na mesto gde ćemo se gubiti u snovima i ujutru se rastati zbog realnosti koja nas oboje pritiska.

Kada smo već kod pritiska, njega osećam u pesnicama svaki put kad onaj Malamut, ovaj, Muhamed priđe Rejčel.

Lepo mu je stavila doznanja da je ne interesuje, ali ne on momak i dalje pokušava.

- Previše si providan. - Suzan prošapuće s moje leve strane, a ja se trznem.

- U kom smislu?

- Buljiš u Rejčel dobrih deset minuta. Diši. - A i ona je našla da me zeza, pa lepo.

- Ne buljim, samo razmišlja.

- O tome kako ćeš opet prevariti devojku sa njom? Daj brate raskini sa njom i budi s Rejčel. Svi vide koliko ste ludi jedno za drugim. - lako je reći.

- Komplikovano je. - izdahnuo sam, a ona je prevrnula očima. Da je to bila Rejčel opomenuo bih je, ali nju neću.

- Komplikovano malo morgen. Ona je otišla tebe da bi spasila, a ti se ovde duriš. - besno je izjavila, a ja sam skupio obrve zbunjeno je gledajući.

- Da mene spasi? Time što me neće povesti na obilazak sveta sa njom? - kakve nebuloze!

- Time što će ti zadržati jebenu glavu na ramenima! Žrtvovala je sve zbog tebe, a ti je ovde zajebavaš i povređuješ. Kao da nije dovoljno što je pet godina patila ovde. Zaista Eliote kovarni se malo. - prvi put u životu sam ostao bez teksta, a ona je izgleda tek sada shvatila da mi je rekla nešto što ne sme.

- Nastavi... - progutala je knedlu dok me je uplašeno gledala.

- Nisi znao? - bledo me je upitala, a meni je bes krenuo da ključa u krvi.

- Nastavi Suzan! - prorežao sam, a ona je kao oparena skočila sa stolice.

- Moram da idem. Bilo je lepo poznavati te. - ni sekund nije zastala, ostavivši me ovde zatečenog.

'Da sve krene ispočetka i da se opet nađem u onoj situaciji isto bih sve uradila.', jaoj bre Rejčel šta se ovde događa?

- Izađi na stražnji izlaz sale i sačekaj me tu. Dolazim za pet minuta. - prošaputala mi je na uho te ga je blago skoro neprimetno ugrizla.

Progutao sam knedlu u krlu nemo klimnuvši glavom. Ovo saznanje me je totalno poremetilo.

Ustao sam od stola brzo te sam krenuo ka tom izlazu koji sam lako pronašao. Tu je bio jedan automobil i predpostavljam da je Rejčelin.

Onaj dan kada smo pričali u mojoj sobi...I kada sam je optužio da je samoživa i da joj nisam značio ona je od mene nešto krila. A to nešto bi moglo sve da promeni samo kada bi mi rekla...