Neuništiva veza

23

Eliot Blejd

Celu noć sam se vrteo po krevetu, oka nisam sklopio kako dolikuje.

Prepun sam nekih utisaka i osećanja da naprosto ne mogu da zaspim. Plus ovaj tup bol koji osećam kad god se pomerim.

Prvo...Rejčel je napokon moja, posle toliko godina. Spava u mom krevetu i kao krpelj mi je prikačena za ruku i budi se svaki put kad se trznem.

Drugo...Trudna je. Jebeno ću dobiti ćerku. Dobićemo ćerku. Ovo je trebalo da se desi pre skoro šest godina ali sudbina nije tako želela. Htela je sve da nam rasčisti s puta pa tek onda da nam dâ da uživamo u svemu.

Kako spustim ruku na njen stomak osećam kako me mala šuta i već sada znam da će biti preslikana majka.

Treće i ne toliko bitno, ali opet i ne toliko nevažno, živ sam. Bog mi je pružio još jednu šansu i planiram da je iskoristim maksimalno.

U trenutku kada je Rafael pucnuo prstima tajmer je zablokirao na nuli i ništa se nije desilo. Obojica smo gledali i nismo verovali.

Kada su upali maskirani tipovi i izveli nas iz prostorije bilo mi je malo čudno ali sam saznao da su to šeikovi ljudi. Deaktivirali su bombu koju su kasnije nabili Arsenu u dušnik.

Sad, dal' je umro od gušenja ili od eksplozije ne znam, ali makar ga više nema.

I kada smo već kod Arsena potrudiću se da mom detetu ne budem ni nalik oca kakav je on bio. Rejčel je patila pored njega, a ja sada želim da je razuverim da nisu svi očevi takvi iako nemam blagde veze kako da se ponašam.

Ja sam siroče koje je odraslo u domu. Posle kada sam usvojen bilo je problema u raju Rafaelovih roditelja. Tako da sam srljao iz propasti u prospast.

Al tu je Rejčel i svestan sam da će ona biti najbolja majka na celom svetu. Pa će i mene naučiti par trikova, nadam se.

Bacio sam pogled udesno i video sam je kako me i dalje drži za ruku i spava. Nasmešio sam se te sam nekako uspeo da izvučem ruku iz njene da bih ustao sa kreveta.

Kako sam se pomerio tako sam se namrštio, a ona je već bila u sedećem položaju.

- Šta to radiš? - sanjivo me je upitala dok je žmirkala na jedno oko.

- Moram u wc. - rekao sam nasmešivši joj se.

- Ne možeš sam. - pobunila se te se za tili čas našla na nogama ispred mene.

- Vrati se spavaj. - ruku sam joj nežno stavio na struk palcem prelazeći preko stomaka.

- Hajde Eliote, ustani. - držala je polu otvorene oči i ispružene ruke čekajući da se podignem.

Spustio sam ruke pored tela i svu snagu sam uložio u to da se podignem. Uhvatila ne je pod mišice te mi je pomogla.

- Težak sam, a ti ne smeš teško da podižeš. - opomenuo sam je, a ona je coknula.

- Hajde. - spustila je moju ruku preko svojih ramena te smo krenuli ka kupatilu.

- Kako si danas? - upitala me je dok je otvara vrata.

- Bolje. - slagao sam.

- Eliote...- tiho me je opomenula, a ja sam se nasmešio.

- Proći će kroz dan dva. Mora. Posle moram da...- zaćutao sam jer ne mora da zna da ću pobiti pola svojih radnika jer su nesposobni.

- Posle moraš šta? - upitala  je dok smo išli niz hodnik.

- Da se vratim u formu. - namignuo sam joj, a ona je odmahnula glavom uz smešak.