Ne razumem muškarce. Pa kuća je sređena tip-top. Napravim mesta za garderobu gospodina ali samo za nju, ne diram njegove prašnjave gluposti, onda spremim stvari za tuširanje i sačekam da on izađe iz kupatila. Sreća pa je bio brz. Ignorišem ga i istuširam se.
Nakon tuširanja izađem iz kupatila sa peškirom i ugledam Luku na vratima sa Džejkom.
- Ćao Džejk.
- Izvini doktorka ali šakal mi je čudan.
- Kianano? Kako čudan?
- Kao da je klonuo.
- Hajde – prođem pored Džejka.
- Bar se obuci! – viče za mnom.
- Brzo ću! – ignorišem ga.
Moja bebica je bila tužna, bilo mu je bolje čim me ugledao. Izgleda da pati za mnom.
- Nemoj previše da ga vežeš za sebe – Luk mi kaže.
- Fu, hajdemo bebo, vodim te kući – i tata će da vrišti.
. . .
Bila sam u pravu, Džejk je bio šokiran mojim predlogom.
- Želiš da delim moj krevet i čistu posteljinu sa šakalom?
- Pa posteljina je moja i Kiano je tužan – spustim ga na krevet.
- Ne mogu ga ostaviti da pati.
- On je životinja, mesto mu je sa životinjama . . . . – govorio je nešto i njihovom staništu dok sam ja oblačila pidžame.
- Slušaj - vratim se nazad.
- On je beba i tužan je, zato će spavati večeras sa mnom – legnem pored Kiana.
- Neću spavati sa Kia . . . šakalom.
- Onda spavaj na dvosedu u kancelariji.
- Neverovatno – vrti glavu.
- Šta?
- Alli previše ga vežeš za sebe a to nije dobro, on se jednom mora vratiti u divljinu, činiš ga slabim, on je zver.
- On je maza - pomazim ga a on se ugnjezdi pored mene.
- Kao da pričam ovim zidovima. Rešićemo ovo sutra – rekao je ozbiljno i izašao iz sobe.
- Tata je nervozan jer nije dobio – nasmešim se.
. . .
Provela sam dan na terenu sa ocem, imali smo dva porođaja i bilo je interesantno. Nakon što smo sve završili tata je otišao da ruča sa Magdom a ja sam krenula da vidim moju bebicu, sinoć smo lepo spavali.
Proverim sve prostorije i uplašim se.
- Gde je Kiano? – pitam Nalu.
- Gospodin Harper ti nije rekao?
- Šta?
- Vratili smo ga jutros u divljinu, sad je sa svojima – nasmešio se.
- Šta? Gde?
- Dole je sa šakalima.
- Ali on je beba.
Izađem napolje i uzmem džip. Znam gde su šakali i tražila sam Kiana sat vremena, nigde ga nije bilo. Ne smem da se približavam ostalim šakalima i to me je izjedalo. Šta ako su ga povredili? Šta je uradio?
. . .
Uđem besno u Džejkovu kancelariju i zateknem ga sa Bandruom.
- Poslao si moje mladunče u divljinu!
- Badru dođi kasnije.
- U redu – Badru je mirno izašao.
- Tamo mu je mesto.
- On je beba.
- Nije, on je divlja životinja koju pokušavaš da pripitomiš.
- Nisi imao nikakvo pravo . . .
- Ja sam ovde upravnik! – povisio je ton i ućutala sam.
- Ja određujem kada su životinje spremne za divljinu, ja sprovodim pravila i ne pravdam se nikome za svoje odluke.
Gutam knedlu. Upravo mi je očitao bukvicu. U pravu je, on je šef.
- Jasno – okrenem se.
- Alli! – rekao je i zastala sam.
- Možeš da se sprijateljiš na kratko sa divljom životinjom, možeš da iskoristiš njegovu mladost, ranjivost pa i dobru volju. Ali opšte pravilo je da je divlja životinja uvek divlja, možda ti se na trenutke učini pritomom ali na kraju dana zver je uvek zver, baš kao što je čovek uvek čovek.
Podignem glavu i nastavim ka vratima.
Vratim se kod Nale i pitam je da li mogu živeti sa njom jer je njen brat danas dao otkaz a njen bungalov je za dve osobe, čim je pristala vratila sam se u Džejkovu kuću i spakovala sve svoje stvari.
. . .
Ne razgovaram sa upravnikom rezervata već dve nedelje, radim svoj posao profesionalno, družim se sa ocem i Magdom, sa Nalom, Badruom, Maksom, sa curama iz kantine, čujem se redovno sa majkom, sestrom i ocem, sve u svemu vreme je prolazilo.
Danas napokon imam slobodan dan, moj prvi slobodan dan i nisam znala kako da ga provedem.
- Izvinite – udarila sam u neku ženu koja je držala dve devojčice za ruke.
- Tražite nekog?
- Da mog muža, Badru – engleski joj je bio dobar.
- Vi ste sigurno Ebuka – nasmešim se.
- Tako je.
- Drago mi je, ja sam Alli. Badru stalno priča o vama – znam da mu devojčice idu u englesku školu, Badru se puno trudi oko njihovog obrazovanja.
- Ćerka Tomasa – nasmešila mi se.
- Tako je.
Predstavila mi je svoje dve devojčice koje su bile preslatke sa onim kikama.
- Striče Džejk.
- Džejk.
Ugledale su Džejka i bacile mu se u naručje. Pa očigledno obožavaju ovog ubicu hladnog srca.
- Ebuka - zagrlio je.
- Džejk, kako si?
- Radno ti?
- Došle smo u posetu i naletele na prelepu Alli.
Rekao joj je nešto na nekom čudnom jeziku i namrštila sam se.
- Oprosti mu nema manire – Ebuka se nasmešila.
- Nema ni srce – kažem tiše.
- Drago mi je što smo se upoznale, vidimo se.
- Vidimo se.
Mahnem im i krenem ka svom bungalovu.
- Alli! – Džejk me sustiže ali i dalje ne razgovaram sa njim.
- Tvoj bungalov je spreman, možeš da se preseliš kad god ti odgovara.
Podignem glavu i nastavim da hodam.
Odjednom osećam kako me hvata za ruku i vodi u prazan bungalov.
- Hej! – pobunim se
Uđemo unutra i on snažno zatvori vrata. Dobro je izgledao ovaj bungalov.
- Ne možeš večno da me ignorišeš, to je neprofesionalno sa tvoje strane.
- Je li to još jedno naređenje?
- Ponašaš se kao razmaženo derište već dve nedelje!
- Ne razumem. Zar loše obavljam posao?
- Ne.
- Onda mi nije jasno u čemu je problem.
Gledao je besno u mene ali ja nisam popuštala. Bacio je moju bebicu u divljinu.
- Problem je u tvom ponašanju.
- Žao mi je ali naučili su me da svakome ide po zasluzi i zato skloni se iz mog ličnog prostora – približim mu se.
- Ti zaista ne znaš kad je pravo vreme da ućutiš.
- Pa Bog mi je dao usta i jezik, i pamet, u velikim količinama i ne pada mi da pamet da ti . . . – ućutim jer je prekrio moja usta svojim. Stojim šokirano dok me Džejk grabi svojim ogromnim rukama za struk i lepi za svoje telo istovremeno produbljujući naš poljubac.
Nakon što me je šok prošao nastupila je jeza, ona jeza uzbuđenja koja ti pali sva čula i uzbuđuje nervne završetke.
Taman sam se prepustila poljupcu kada sam razaznala viku napolju. Džejk me oslobađa i izlazi napolje a ja za njim.
- Šta se događa? – pita jednog od čuvara.
- Neki turisti su uznemirili lavove a oni su krenuli na njih.
- Ti turisti! – viknuo je.
- Obezbedite područje i javi ostalima da dođu gore – naredio je pa se okrenuo ka meni.
- Ne izlazi nigde, jasno? – naređuje mi i ja se zbunim.
- Alli! – viknuo je i cimnem se.
- Jasno – kažem tiho.