Magda je bila ljubazna i objasnila mi kako ovde funkcioniše život. Naravno imamo rutinske kontrole, rad na terenu, redovni pregled životinja, tu su i neke operacije sve u svemu sve normalno osim što radim sa divljim životinjama koje neretko moraju biti vezane da bi bile pregledane.
- Doktorka Ridli.
Okrenem se i ugledam Nalu.
- Nala, samo Alli sećaš se.
- Da, kako Vam se čini rezervat?
- Ne persiraj mi i dopada mi se. Nikad nisam videla toliko različitih životinja na jednom mestu.
- Afrika ima svojih čari. Hajde doktor Ridli je rekao da te povedem u terensku kontrolu.
- Šta čekamo?
Nala je vozila i pokazivala mi predeo i životinje. Prvo smo se zaustavili kod slonova i pregledali smo ranu na nozi jednog slona ali ono što me je opčinilo jesu njegove oči.
- Kažu da slonove oči govore najelegantnijim jezikom.
- Oči im tako mistične i opijajuće.
- Da. Hajde imamo još posla.
- Da – pomaknem se s mesta.
. . .
- Budi mirna – Nala mi kaže.
- Zaš . . . o – gledala smo u Džejka i lava.
- Šta on to radi? – pitam tiho.
- Gospodin Harper je krotitelj divljih životinja, radio je sa ovim lavom pre ekspedicije sada nastavlja sa kroćenjem.
- Neće li ga lav . . . pa pojesti?
- Gledaj.
Ovaj Tarzan je pravi Tarzan. Lav mu dozvoljava da ga mazi. Pa to je neverovatno.
- Hoćete li vas dve vakcinisati to mladunče ili ne? – pita nas dok i dalje gleda u lava.
- Hajde – Nala me pozove.
Mladunče je bilo prilično mirno mada se pobunilo nakon uboda i odmah otrčalo.
- Gotovo – Nala se nadmešila.
- Da – srce mi tuče kao ludo. Hej lav.
Mi smo se povukle a za nama i Džejk sa još dva momaka, obezbedili su deo za lavove i krenuli ka nama.
- Znaš da je taj lav mogao da te pojede? – zvučim kao moja majka.
Kratko se nasmešio. Auč, još ima i lep osmeh. Ne.
- Šta je bilo Prada? Uplašila si se?
- Zašto me uporno zoveš tako? Moje ime je Alli – nagovestim i skinem moje Pradine naočare na šta se on ponovo nasmeje.
- Sunce je ovde prejako ako baš moraš da znaš a meni smeta prejaka svetlost – nagovestim.
- Nala proveri antilope, momci će ići sa tobom, ja ću provesti doktorku Ali da joj pokažem granice.
- U redu gospodine.
- Kakve granice? – pitam Tarzana.
- Videćeš.
. . .
- Rezervat je ograđen električnom ogradom? – iznenađena sam.
- Kako drugačije da zadržimo životinje ovde? Kad bi napustile park lovokrdice bi ih pobili.
- Ali zar se one ne povređuju?
- Desi se po neki incident ali pametne su, ne približavaju se ogradi, osim toga momci patroliraju stalno ovuda.
- Osim ograde ovaj deo izgleda prelepo – beskrajno prostranstvo po kome životinja šetaju slobodno.
- Da.
- A ono su pretpostavljam tiristi? – ugledam kamionet put ljudi koji fotografišu i oduševljavaju se.
- Safari, dođu, vide i odu, to je kao pravilo ovde.
- Znaš da ne ideš sama u rutinsku kontrolu?
- Znam.
- Niti se približavaš potencijalno opasnim životinjama bez krotitelja u blizini?
- Da znam, tata mi je sve objasnio – pogledam ga i zapitam se da li postoji gospođa Tarzan.
- U redu, imaš li neko pitanje?
- Da gde mogu da uhvatim signal?
- Ah, signal, ovde koristimo satelitske telefona ali pokazaću ti u povratku gde ima signala, mada ima telefon u ambulanti.
- Nisam to znala, moram da se javim majci jer će u suprotnom poslati armiju ljudi za mnom.
- Zašto si ovde?
- Molim? - ne razumem.
- Očigledno si gradska cura, pritom nisi nijednom posetila Tomasa od kako sam ja ovde i odjednom odlučiš da radiš za rezervat. Da li je to trenutna uzbuđenost Afrikom?
- Pa, ja jesam gradska cura, a nisam dolazila ovde jer mi to otac nije dozvoljavao a ni majka, a što se tiče posla ja volim životinje i želim da radim ovde. Da li je to zadovoljavajuć odgovor za tebe?
- Samo sam radoznao.
- I nepristojan – dodam.
- Nisam želeo da te uvredim.
- Nisi ali imam osećaj da ti se ne dopadam, i ako te brine moja profesionalnost uveravam te da sam maksimalno posvećena poslu.
- U redu – kaže jednostavno.
- Hajde da ti pokažem ostale granice.
- Idemo.
. . .
Tarzan je bio izvrstan vodič, objašnjavao mi je sve sa razumevanjem uprkos činjenici da mu se iz nekog razloga ne dopadam. Pa . . boli me dupe. U povratku mi je pokazao mesto na kome mogu dobiti signal na telefonu i ostavio me da se javim majci. Nije me baš ostavio jer sam nedaleko od naselja sa bungalovima ali ipak . . . kreten.
- Ćao mama.
- Alli hvala nebesima, zapšto mi se nisi javila juče? Da me tvoj otac nije nazvao ne bih znala da li si uopšte stigla tamo.
- Oprosti mama zaboravila sam.
- Jesi li se smestila?
- Jesam.
- Da li ti se dopada?
- Mama . . . ovde je prelepo. Ima toliko životinja koje prvi put vidim uživo da se osećam kao dete u prodavnici slatkiša.
- Zvučiš poput tvog oca.
- Ma daj, samo uživam u svom poslu.
- Samo primećujem. Imaš li bar kupatilo?
- Da majko, imam sopstveni bungalov i zapravo prilično je lep.
- Šta si rekla?
- Kažem da je lep.
- Dušo slabo te čujem.
- Zvaću te iz ambulante, važi?
- U redu dušo čujemo se – veza se prekinula.
- Ovde veze nisu baš najsjajnije – neko mi kaže i okrenem se.
- Ćao – pozdravim nekog plavušana.
- Zdravo – nasmešio mi se.
- Ja sam . . .
- Doktorka Alli Ridli, znamo ti si nekako vest ovde – ponovo se nasmešio.
- Izgleda.
- Ja sam Maks, jedan od mnogo pomoćnih radnika.
- Drago mi je Makse jedan od mnogo pomoćnih radnika – nasmešim se.
- Kako ti se dopada Afrika?
- Nisam puno videla ali ono što jesam je prelepo – krenemo natrag.
- Onda moramo to ispraviti. Jesi li ti pokazali zabavni bungalov?
- Šta je to?
- U suštini prostorija u kojoj se družimo: televizija, pikado, klavir, bilijar, kafić, znaš mesto za razonodu.
- Definitivno ću morati to da vidim – kažem.
- Vraćaš se u ambulantu?
- Da.
- Otpratiću te.
- Hvala.
. . .
- Tata! – ma gde je on.
- Ti si pretpostavljam doktorka Alli?Ja sam Luk.
- O, zdravo. Gde mi je otac?
- Na terenu, rekao je proveriš bebe.
- Naravno.
Proverim bebe životinje i moju bebu Kiana. Bio je sjajno. Pitam se da li bih mogla da ga zadržim. Verovatno ne ali biće ovde.
Nakon provedenog celog dana u ambulanti rešila sam da odem kući.
- Luk idem ja.
- U redu doktorka ja dežuram noćas.
- Možeš li mi reći gde je očev bungalov?
- Kuća doktora Ridlija?
- Kuća? – iznenadim se.
- Da, stalni zapošljeni ovde imaju kuće, malo su veće od bungalova i bolje opremljene.
- Aha, pa gde je očeva?
- Kuće su na kraju, kad prođeš bungalove ugledaćeš kuće.
- U redu hvala.
Noć je bila prijatna i mirisala je sveže. Razmimoiđem se sa par ljudi, neki mi klimnu glavom ali svi produže. Prošla sam bungalove i ugledala nekoliko kuća, udaljene su jedna od druge, ne mnogo, i imaju terase.
Kako nisam znala koja je očeva rešia sam da kucam na sva vrata redom ali to nije bilo potrebno jer sam čula glasove. Priđem poslednjoj kući i ugledam oca i . . . Magdu? Ljubili su se, vau. Moj otac i Magda. Odjednom mi je postalo neprijatno. Rešim da se sklonim pre nego što me vide. Zašto mi nije rekao da ima nekog? Pobogu kao da bih se ljutila?
- Polako.
- Au! – stanem jer sam udarila u nekog.
- Žuriš nekud Prada? – to je bio Tarzan, mislim Džejk.
- Da. Laku noć – zaobiđem ga.
- Hej! - sustiže me.
- Ne bi trebalo da šetaš sama.
- Zašto? Nije bezbedno.
- Jeste ali ipak ne šetaj noću sama, hajde otpratiću te do tvog bungalova.
- U redu.
- Bila si kod oca?
- Recimo.
- To nije odgovor.
- Koliko dugo su moj otac i Magda . . . u vezi?
- Godinama.
- Šta?
- Nisi znala?
- Ne, nije mi rekao samo sam ih videla malopre kako se ljube.
- Ne odobravaš?
- Ne, mislim želim da moj otac bude srećan samo mi nije jasno zašto je to tajio od mene.
- To bi trebalo da pitaš njega ja samo znam da su Magda i on jedan stabilan i srećan par.
- Moj otac zaslužuje da bude srećan. Ovo nije put ka mom bungalovu – kažem pa ugledam nekakvo mesto za sedenje. Klupe, sveće . . . prelepo je.
- Pogledaj gore – kaže mi.
- Molim?
- Gore – podigao je glavu.
Podignem glavu i ugledam hiljade zvezda različitih veličina na nebu.
- Vau – izustim.
- Dobrodošla u Afriku – kažem mi Džejk.
- Ovo je prelepo – sednem na jednu od klupa.
- A sad pravo – pratim ga.
U daljini je prelepo jezero po kome mesečina pleše i baca odsjaj na prelepu savanu. Ne znam šta je lepše.
- Kaži mi da u Njujorku ima ovakav pogled.
- Mislim da nigde u svetu ne postoji ovakav pogled – kažem iskreno.
- Tu si u pravu.
- Hvala ti – okrenem se ka njemu i shvatim da on već gleda u mene.
- Nema na čemu. Jesi li sad manje šokirana?
- Nisam šokirana samo . . . moj otac je obično uvek sam, pretpostavljam da mi je samo bilo čudno.
- Tvoj otac je čovek koji ne govori puno o svojoj intimi.
- Da, pa tako ne funkcioniše moja porodica, svi smo otvorena knjiga. Mislim on živi sa tom ženom. Šta je sa tobom?
- Šta sa mnom?
- Da ne kriješ i ti neku ženu u bungalovu?
- Ja živim u kući, onoj – pokazao je prstom na kuću koja je izdvojena od ostalih.
- I ne, nemam ženu.
- Pretpostavljam da je teško nagovoriti nekog da živi ovde – istaknem očigledno.
- Pa ovo je moj život a ljudi koji rade ovde su moja porodica.
- Dobro veče upravniče, doktorka - pozdravlja nas crnac srednjih godine.
- Badru gde lutaš?
- Nije te bilo na pokeru pa sam pomislio da je iskrslo nešto.
- Igrate poker? – iznenadim se.
- O da, možete nam se pridružiti – Badru se smeje.
- Molim te, ne persiraj mi. Čime se baviš Badru?
- Ja sam krotitelj životinja, kao i ovaj ovde samo bez titule – nasmešio se, vidi se da ne misli ozbiljno, više se šali.
- Krenuo si na raport?
- Ne, već sam se čuo sa Ebukom i decom, jedva čekam da ih vidim.
- Dan zahvalnosti je za dve nedelje, videćeš ih.
- Ovde su dozvoljene posete?
- Naravno.
- Kul, još jedna stvar koju mi otac nije rekao. Momci ostavljam vas, idem da se istuširam pa da obiđem moju bebu.
- Imate bebu? – pita me Badru.
- Misli na našu bebu šakala.
- On se zove Kiano – naglasim.
- Usput mogu li da ga zadržim?
- Ne možeš da ga zadržiš, nije dozvoljeno, osim toga šakal nije dobar kućni ljubimac.
- Divljim životinjama je mesto u divljini ili u rezervatu, gde su bezbedni – Badru naglašava.
- On je još uvek beba – naglasim.
- Ali shvatam poentu – dodam.
- Pa . . . drago mi je Badru, vidimo se sutra. Laku noć.
- Laku noć.
- Laku noć.