Strah. Prošao je neki vremenski rok otkako mi je postalo ugodno sa mojim danima koji su trulili iza zidova zgrade u kojoj sam živela. Osetila sam taj strah uglavom zbog Harija. Uplašena onoga što su mu radili, onoga što je on uradio, gde ga vode, kako će biti kažnjen, koje će biti posledice njegovih akcija. Ali ovaj strah nije bio zbog Harija.
Ovog puta je moje srce lupalo sa tim načinom straha koji potresa tvoje kosti i čisti ti razum. Strano peckanje učinilo je da mi se kosa pozadi, na vratu podigne i da mi stomak potone. Ovog puta protivnik je dozivao moje ime, prateći moje korake. Ovog puta je bilo previše tamno da vidim ko šapuće iza mene.
''Rouz,'' još jedan glas je progovorio, ali sada je to bio Harijev. Bilo je oprezno, kao da ako kaže previše glasno, nepoznata osoba bi mogla da napadne. ''Jebeno se kreći koliko god brže možeš, ne gledaj iza.''
Bila sam srećna što pratim njegove naredbe. Kopala sam rukama po prljavštini i udarila o zemlju. Naterala sam svoje telo da ide napred i gurala, što bi moglo biti prilično bukvalno, za moj život. Ključajuća panika rasla je mojim venama i nisam mogla ništa sem da se krećem brže.
Hari je, takođe, ubrzao svoj tempo. ''Samo nastavi, Rouz,'' rekao je užurbano, zabrinjavajuće reči su iznad zvuka našeg napora. Zvučao je uplašeno i potrešeno , na način koji nikad nisam čula kod njega. Morala sam da podsetim sebe da i on može da oseća strah, takođe.
I znajući da je i on uplašen, samo je više pojačavalo ono što ja osećam. Žena, mislim da je žena, nije davala dalje naznake svog prisustva. Ali znala sam da je ona tu. Ako stanem i slušam, samo ču čuti jezivo povlačenje po podu. Ali nisam mogla čuti zbog svog pokušaja bekstva. Pa, sam se za kratak trenutak zapitala da li sam umuslila daje neko vikao moje ime kao što sam umislila istu buku u hodnicima Wickendalea.
Ali, ne. Ovo je stvrano. Hari je to znao takođe, i nije samo delio moje zapažanje već i strah. Ili ona nije postojala i Hari i ja smo ludeli, ili je postojala i pratila nas je. Nisam znala koja je misao strašnija.
Nisam imala vremena za to razmišljanje, samo sam nastavila da puzim napred, srce udara, adrenalin raste, brže nego što sam ikada u životu. Osećala sam se kao divlja zver, grebem kroz prljavštinu da napravim opasan juriš kroz ovaj zauzet tunel. Moja jedina udobnost, iako ništa ne može biti udobno u ovoj situaciji, bio je zvuk Harijevog kretanja ispred mene.
Ali uprkos tom ponovnom potvrđivanju, osetila sam električni intezitet kroz nerve i srce kao smetnje. Mogu da zamislim i skoro osetim kako me je zgrabila za zglob, ruka joj je par inča udaljena, puzi i traži me kao što sam i ja tražila kraj Wickndaleovom hororu.
Činilo se kao milion srčanih udara, nenormalno teško disanje, i sati gorećeg osećaja u mišićima, kasnije smo stigli do kraja. Hari je prestao da se kreće. Ja sam stala da se krećem. Bio je to ćorsokak. Kada je jednom bila tišina, shvatila sam da nije toliko blizu. Ali i dalje smo čuli sa dna tunela čudno škripanje; nije odustala od praćenja.
''Šta je to bilo, jebote?'' Hari je jedva izgovorio, mahnitalo tražeći zid koji vodi van.
''Ja-'' počela sam, treba mi dah. ''Nemam pojma.''
''Sranje,'' rekao je. ''Ne dozvoli da dođe blizu tebe; izlazimo i trčimo.''
Klimnula sam, glava okrenuta nazad u pravcu prema stranom zvuku i šapatima. Ništa me nije odvajalo od te žene. Ništa. Srce mi je divlje lupalo zbog straha i panike, glava mi je samo u pravcu odakle smo došli. Privukla sam se bliže Hariju, gledajući za neki znak od nje, što je bilo teško jer je bio mrkli mrak. Bio je to strah gde nisi mogao da misliš, i svaka buka ili pomeranje u tami je samo dodala nervozu tvojim nervima. Bio je to strah koji je zahtevao tvoju pažnju dok se nije slegao. A, ovo se još nije sleglo.
''Imam ga,'' Hari je mumlao i izadahuo u olakšanju. Ali nisam mogla strgnuti sa misli da bi ona mogla doći svakog momenta, možda ima oružje, možda planira da nas ubije. Znala je moje ime.
Poskočila sam kada je Hari udario pesnicom u nešto iznad nas. Nešto teško,kao drvo. Bilo je zaključano, plafon na podu, tako da je nastavio da bi ga otvorio. Sedela sam tamo i čekala dok su moje misli bile zamršene sa kovitlajućim plamenom panike i straha. Harijevi osećaji izgleda nisu dolazili do izražaja kao moji ali pre je bilo iskazano u akcijama dok je udarao pesnicama od drvo sa svim svojim adrenalinom i žurbbom koja je išla njegovim venama.
I onda još jedan šapat. Škripav i nizak, ponavlja istu stvar kao malopre. ''Rouz.''
Približavala se.
Još jedno upozoravajuće drmanje je prošlo kroz mene i ja sam se okrenula prema Hariju. Sa svojim mršavim rukama , gurala sam i pritiskala i udarala drvo zajedno s njim, bez sumnje da ćemo oboje sutra imati modrice. Ako uspemo do tada.
Bilo je to kao nešto iz horor filma, kao da smo živi izgorelii i lupali uz ogradu da bi preživeli. Gurali smo i lomilii i bušili površinu, ali nismo nadjačali.
Tako da je Hari pokušao leđima. Bilo je teško doći u tu poziciju u ovom malom prostoru,ali je nekako upravljao. ''Pazi,'' rekao je. Sa snagom koju nisam znala, udario je nagore, koristeći celo telo dok su oba stopala pogodila drvo. Sa tim udarom polomilo se sa zvukom lomljave. Drvo se prosulo i nekoliko zrna prašine se razbacalo.
Bilo smo tako blizu, sada samo moramo da otkinemo drvo. Alo ono što nismo shvatili tokom svojih pokušaja, jeste da se ona približila.
Uglom oka sam videla pokret. Glava mi se instinktivno okrenula na levu stranu i tamo je bila. Ne blizu, ali ipak dovoljno. Samo je njena silueta bila ocrtana, svetlija nego tama oko nje. Ova žena, sa svojom blizinom i hororom koji je posedovala više nije bila čovek, nego je prerasla u monstruma.
Odjednom se nije činilo da mi samo srce udara po svom već i celo telo pulsira zajedno s njim. Oči su mi se raširile, dah mi je pričvršćen u grlu i svaka kost u telu mi je protresla zbog horora.
Požurila sam da otkinem drvo kao što je Hari već počeo. Čula sam njeno kretanje i počela sam da vrištim. Suze su punile moje oči i vikala sam. Vriskala sam dok krik nije blokirao sve ostalo, vriskala sam zbog Harija i sebe, vriskala sam zbog monstruma iza nas da stane, suze su pale iz mojih očiju i haos u mom glasu i otkidanje drveta Hari grokće sa snagom dodalo je besu, nečemu divljem i neverovatnoj žurbi straha da razbijemo brzo koliko se suze slivaju niz moje obraze.
Vriskala sam dok komad drvta konačno nije pukao. Prljavština je bila između i pala je na Harija i mene. Ipak, nastavili smo dok nije bilo dovoljno veliko da prođe telo dok se moje treslo zbog adrenalina. Odjenom je bila prašina u mojim očima, na mom odelu i na Hariju. Tanak sloj nas je pokrio ali brzo sam ga sklonila i pogledala prvo u čisto otvoreno nebo koje nisam videla dugo.
Ali i dalje nismo uspeli. Hari je brzo ustao i popeo se napolje kroz rupu,ali bilo je još dvoje.
''HARI!'' Ponovo sam vrisnula pre nego što je njena prljava rukla potražila mene, jedva mi dodiruje ruku. Pre nego što je mogla biti bliže, Harijeve velike ruke su me pogurale ispod ramena i podigao me sa zapušenog tla, dok se prljavštiina nazad mrvila sa mene na zemlju.
Poslednje što sam videla bila je bleda, prljava ruka koja traži ispod otvora dok se nismo okrenuli dalje.
''Hajde Rouz!'' Hari me podsticao odmah nakon što su moja stopala dodirnulapod. I onda smo trčali. Već sam disala teško, ali sada bila sam sigurna da možeš čuti moje uzdahe dok sam pokušavala da nateram pluća da rade zajedno sa mojim tempom.
Nismo mogli još da slavimo stopala na tlu i usta koja uvlače vazduh koji nije Wickendaleov. Još nismo mogli naći sreću u činjenici da smo pobegli.
Jer je tamo još bila užasna verzija žene koja nas prati. Hari i ja smo usporili na momenat, treba nam vazduha. ''Šta je to bilo, dovraga?'' Pitala sam.
Hari je odmahnuo glavom i udahnuo vazduh. ''Izgleda da nismo jedini koji su želeli da pobegnu.''
Naše glave su se okrenule, polako, ponovo u smeru iz kojeg smo došli. I konačno smo mogli da vidimo ko nas prati. Bila je podvučena (onako leži na zemlji) pod senku drveta u jezivoj tami. Ali se i dalje kretala. Samo ne hoda kao što bi osoba već kao neko ko strogo ne može da pomera noge. Ona je vukla svoje noge za sobom.
Njeni listovi nisu bili kao što bi trebali da budu. (deo nogu) Grubo, užasno su zašiveno odvojene od njenih butina. Prsti su joj bili iza tela; kao da je odsekla noge i sašila ih iza sebe. Bilo je deformisano, mučno, užasno što niko ne bi mogao videti. Njene široke, mrtve svetle oči i i ruke kao postolje nisu pomagale.
''Rouz,'' Hari je šaputao iza mene dok je buljio u isti horor kao ja.
''Da?'' Cvilila sam.
''Trči.''
I to je ono što smo uradili. Ostavili smo je iza sebe dok smo odjurili dok je ona ležala tamo, leprša sa stane na stranu, sa svom snagom pomera nogu po nogu napred.
Hari i ja smo naterali svoje oči na drugu stanu i trčali jedno pored drugog, njegova pušačka pluća forsiraju njegov tempo da uhvati moj.
Nismo stali, čak i kad nisam mogla da dišem, čak ni kada mi je grlo i stomak goreo, čak i kad je Hari uzdisao. Monstruozne noge te užasne žene nas ne bi stigle ali mi smo i dalje trčali dok nam adrenalin nije izgoreo. Mi znamo da ako stanemo da će nas možda loviti i odmah nas vratiti u ćelije, nakon svega što smo uradili. Do sada mora da je bila jedna milja, dve, tri, trčali smo dok smo bili fizički sposobni.
Torbe koje su spakaovale Lori i Kelsi su me udarale u leđa i osetila sam istezanje u ramenima. Bila sam u iskušenju da ih bacim jer me usporavaju, ali sam shvatila da tu ima hrane i vode i novca. Plus, do sada su izdržale.
''Nemoj da staješ,'' Hari je podsticao, iako je zvučao kao da će mu uskoro biti potrebna pauza.
Ali nijedno od nas nije stalo dok nismo došli do nečega na šta nismo bili spremni. Daleko od Wickendalea, ali opet na njegovoj teritoriji je bio nekakva litica. Iza toga je bio zvuk vodenih talasa i otvoreno nebo.
Dahtala sam za vazduhom kada smo stali, pokušavajući da sačuvamo malo hrane koju smo jeli danas. Puls mi je udarao u lobanji i čelo mi je bilo natopljeno znojem. I pre nego što smo imali vremena da otkrijemo, pitanje šta bi trebali sledeće da radimo tražio je našu pažnju.
''Šta-'' dahtala sam, i to je sve što sam uspela. Hari je odmarao svoju ruku na butini i nageo se napred, oči su mu zatvorene dok je pokušavao da ponovo dobije kiseonika.
Konačno sposobna da dišem, pregledala sam greben. Bio je zakrivljen nazad tako da je jedini način da trčimo vodio nazad u ustanovu. Nije bilo puta napred sa litice i samo u nepoznatu vodu.
HARIJEV POV
Video sam mnogo bolesnih sranja kroz život, ali ona devojka i njene jebene noge otpozadi je bilo nešto što mi nije bilo poznato. Ali jedina dobra stvar oko nje je bila jer ju je usporavale i lako smo bili udaljeni milju od nje. Nema žurbe za bekstvom šta god njen poremećen um planirao. Ali bila je hitnost, kako god, da napravi distancu između nas i ljudi, ako već nisu počeli, koji nas jure. Jedina opcija je da skočimo.
''Da li mi veruješ, Rouz?'' Pitao sam je kada sam uhvatio dah. I moja, prljavštinom pokrivena, suznih obraza, prelepa devojka je klimnula glavom. ''Naravno.''
''Dobro,'' rekao sam. ''Drži me za ruku,'' davao sam instrukcije i pogledao u vodene talase koji su dedestine i desetine i desetine koraka ispod nas.
''Mi ćemo skočiti?'' Pitala je, drhtavost u njenom glasu je još prisutna.
''To je jedini način. Uspeli smo do sada, uspećemo i kroz ovu malu vodu.'' Rekao sam. Ali u realnosti nisam imao pojma koliko je duboko ili da li kamenje leži ispod površine. Ne možemo ići nazad. To nije opcija. Ovo je jedino rešenje.
''Spremna?'' Pitao sam je, iako je u mislima preplašena, klimnula je. Niko od nas nije bio spreman, zaista, ali ništa ne bismo mogli da uradimo kao pripremu. Pa, osim jedne stavri. ''Samo sekundu,'' rekao sam. Polako sam uzeo kaiš Rouzine torbe sa ramena, sklanjajući i svoj. Bacio sam ih preko ivice na obalu, pred vode gde su sletele. Trebaće nam kasnije.
Ponovo sam spojio naše ruke, držeći ih čvrsto u ohrabrenju. ''Na tri,'' rekao sam. Podelili smo još jedan siguran pogled i počeo sam da brojim. '' Jedan... dva... tri.'' I sa njenom rukom u mojoj, naša stopala su se podigla sa tla. Bili smo u vazduhu, zajedno padamo u nepoznato. Vetar se obrušio kroz našu kosu i nisam imao vremena da ga osetim. Imao sam vremena samo za varnice emocija koje nisam mogao da dešifrujem pre nego što sam bio potopljen. Telo mi je postalo hladno zbog ledene vode i plutalo je oko mene. Vetar je lupao iz mojih pluća sa udarom i voda me ožarila kao šamar u lice. Ali, bio sam živ. Nije bilo kamenja i bilo je duboko.
Umesto da mrzim bol, voleo sam olakšanje, zahvalan što mi srce i dalje lupa u grudima. Pozdarvio sam vodu dok je plutala mojojm kosom i kvasila mi odelo, gutajući moje ruke i šake.
Moje šake. One su prazne, Rouzine nisu više ispreplitane s njima.
Plivao sam preko površine i moja glava se probila dok sam tražio vazduh. Kosa mi je zapela na čelu i tanka uniforma se natopila i bilo je teško plutati, ali nisam mario. Moram da nađem Rouz pre nego što se te sitne brige ispune.
''Rouz!'' Vikao sam. Nigde je nije bilo u opasnim talasima tamno plave vode. Srce mi je potonulo dok sam se okratao okolo, očajno tražeći u svim pravcima. ''Rouz!'' Ponovo sam vikao.
Bio sam preplavljen olakšanjem kada je njena glava konačno izvirila na površinu vode. Udisala je vazduh i kašljala, ali je bila dobro. ''Dođi ovamo,'' udahnuo sam, plivajući prema njoj dok se ona kretala prema meni. ''Uhvati se za mene, ljubavi, drži se za moj vrat,'' rekao sam. Stavila je svoje ruke oko mene i ja sam svoje oko njenog slabog, drhtajućeg tela. Uspeli smo da plutamo samo par minuta, ritamo dok plivamo do obale. Kada je moja ruka dodirnula tlo podigao sam Rouz dok je ona sebe odgurnula, padajući na leđa kada je konačno izvan vode.
Uradio sam isto, penjajući se na tlo i legao sam pored nje. Sa svojim brzim pokretima i upornim trčanjem, kupili smo sebi minut ili dva. Samo par minuta i moramo ponovo da trčimo; ali bio nam je potreban odmor. Oči su mi se zatvorile za kratak momenat, pitajući se gde da idemo odavde. Ali osmeh koji je prošao Rouzinim licem, uprkos stvarima sa kojim smo suočeni, opustio sam se sada. Zaboravio sam sledeće pokrete i mislio o prethodnim.
''Hari?'' Pitala je.
''Da?'' Zapitao sam, već se smeškam jer nemam pojma šta će reći.
''Mi smo napolju.''
Bile su samo dve reči, te dve jednostavne reči kojesu me učinile... Srećnim.
''Sranje,'' rekao sam. I onda sam počeo da se smejem i Rouz se kikotala pored mene i nikad nisam osetio toliko zadovoljstva.
''Mi smo jebeno izašli!'' Vikao sam, moj jebeni kez samo postaje veći. Ostao sam sa mesta gde sam sedeo i na momenat zaboravio ludu ženu koja prilazi ivici litice, odvratnu upravnicu koja bez sumnje šalje potagu, i čoveka kojeg sam ubio.
Jer sada, bilo je samo o meni i Rouz. Spustio sam se dole da stavim ruke oko njenog struka i podignem je. Kikotala se i smejala i tako sam i ja, dok sam je okretao u svojim rukama. Njene noge su oko mog struka i samo smo se smejali, mnogo moćnije nego ogromni talasikoji se obrušavaju oko nas.
Moramo nastaviti da trčimo uskoro i moramo naći mesto gde ćemo spavati i imali smo još puno poteškoća koje su ispred nas. Ali sada, u ovom momentu, nijedno nije marilo.
Jer smo mi jebeno pobegli iz Wickendalea.
_____________________
Ona jeziva žena, iako niko do sada nije pomenio, mislim da je Džejn ili Sintija. :3
Još jedan deo do kraja. (i mali epilog) xD Iako ima samo 1 nastavak još, on je jakoo duug i iako sam htela da ga objavim što je pre moguće, trebaće mi više vremena za prevod. Ne obećavam ništa pre četvrtka. A, možda čak i prevedem, zavisi :D Jelena