Psychotic (Serbian Translation)

Chapter 34.

Ovaj deo prevela Branka Strojić. I ovim putem ti se zahvaljujem,srce si. ♥

________________________

Postoje različite vrste straha. Većina strahova su sebični. Kao strah od smrti, strah od toga da budemo u mraku, sami. Mi se često plašimo I bola, izazvanog našim emocijama, ili na našem telu. Ponekad je nemoguće ne plašiti se. Ali najgori strah od svih je strah za druge. Kada nekog volimo više nego sebe, toliko da se plašiš da će im se svakog trena nešto desiti. I ja sam osetila ovu vrstu straha, više puta. Plašila sam se I još uvek se plašim za Harija, kada se nađe u nekoj nevolji, što mu se često dešava. Onog dana kada sam čula njegov prigušen vrisak u sobi za elektrošok terapiju, osetila sam strah koji sam mislila da nikad neću moći da osetim. Kada mi je Norman prišao, mislila sam da ću kao I pre biti mnogo uplašena, ali nije me bilo strah. Njegova uniforma je bila veća nego kod običnog pacijenta, da bi mogla popuni potrebu njegovog velikog tela. Imao je neki bolestan osmeh, imao je par polomljenih zuba, I svi su bili pokvareni. NJegova ćelava glava I očigledne godine činile su njegov dolazak još strašnijim. Zmijska tetovaža je samo odmogla njegovim crtama lica, čineći ga najneprijatnijim čovekom kojeg sam ikada srela. Moj već ubrzan otkucaj srca samo je još više ubrzao kada mi se približio na svega nekoliko metara. Okej, možda sam I bila uplašena, ali ne onoliko koliko sam trebala da budem. Ne može da mi uradi ništa drastično, sa svim ovim ljudima koji nas okružuju I mogu da svedoče. Norman je seo u stolicu do moje, I ja sam se suzdržala da ne povraćam. Moji nervi, I njegov odvratan zadah nisu pomogli takođe. Njegov glas je bio dubok. Čak dublji I od Harijevog.

“Sećaš li me se, Rouzi?”

Nisam mogla da se suzdržim, a da mi jeza ne prođe kroz kičmu. Odgovora nije bilo da se da, pa nisam ni dala jedan.

“Imao sam snove o tebi, znas.” Rekao je ne trošeći vreme.

“Nema šta mnogo da se radi kada si u komi osim da sanjaš snove. A ti si bila u svim mojim. To zadnje sećanje koje sam imao na tebe. Ja te dodirujem u mraku, pre nego što je tvoj mali dečko morao da dođe, I uništi svu zabavu.”

“Samo probaj nešto, I uradiće to ponovo.” Rekla sam, nadajući se da zvučim manje zabrinuto nego što sam stvarno bila. Normanov govor je bio čudan I isprekidan. Nije tekao dobro. I bilo je očigledno da nešto nije normalno u njegovoj glavi, u njegovom mozgu. Ali svejedno je razumeo moj odgovor. I nije mu se svideo. Možda su to bila sećanja na Harija koji razbija njegovu glavu o zid, ili nešto drugo. Ali je počeo, besno da trese glavom.

“Ne, ne, ne, ne, ne.” Zubi su mu bili stisnuti, a ruke su mu se skupljale u pesnice.

“Neće.” Njegov izraz lica je bio ljut, kao da se durio, neka neželjena misao u njegovoj glavi. I kao da sam ja bila ta misao, on je ustao iz svoje stolice u frustraciji, a ja sam uzdahnula od olakšanja. To je prošlo mnogo brže I lakše nego što sam očekivala. Otišao je negde iza mene, I moje brige zajedno sa njim. Ali, kao I uvek, ponadala sam se pre vremena. Izgleda da je njegova destinacija iza mene ustvari bila direktno iza mene. Ta njegova pokvarena usta su bila toliko blizu mog uha da sam poskočila kada je grubo progovorio.

“Ne, ja ću se postarati da on nije tu I završiću ono što sam započeo.”

Harry’s pov

Noć je bila tamna. Tiha. Nije bila mrtva tišina ali nije bilo nijednog određenog zvuka. U nedostatku svetla moje oči su mogle da razaznaju samo abstraktne oblike. Iako nisam mogao da ih vidim, bili su mi poznati i straha nije bilo. Moje telo je ležalo na dušeku. Bio sam sam i samoća mi je prijala. Mračna soba me je terala na san. Nisam siguran gde sam ali to izgleda nije ni bitno. Ništa nije bilo bitno, i svaki mišić u mom telu je bio opušten svestan te činjenice. Bio sam siguran. Ali bilo je nešto u mojoj podsvesti što mi je govorilo drugačije. Nešto je bilo ovde. Bilo je to ništa u stvari, pre nego što je bilo ništa. Neka nedovršena misao a ne briga. Ali je ipak bilo tu. Kao tvoje srce koje tiho i neprimetno kuca. Često ne razmišljamo o tome, ali to je itekako bitno. Znači, ovo malo ništa je isto kao moje srce. Bilo je tu, kucalo je i bilo je bitno. Ali nije prošlo kroz moj um. Sve dok nisam pokušao da se okrenem na stranu. Kaiševi. To je bila ta nedovršena misao, nešto čudno što ne bi trebalo da je tu.