Prosla je nedelja. Nedelju dana od kako je Harry dosao u institut. Nije ucinio nista sto sam ocekivala da ce napraviti. Samo je isao u skladu sa pravilima i nije pravio mnogo nevolja. Vecina ljudi bi imala nervi slom ponekad u prvoj nedelji, ali vec sam znala da Harry nije vecina ljudi. Bio je mnogo drugaciji. Uvek je postovao pravila. To bi me trebalo utesiti, ali me je plasilo do smrti. Navikla sam da pacijenti polude, vriste svasta, deru se, pokusavaju te napasti. Znala sam sta treba uraditi u takvim situacijama i kako reagovati. Ali Harry mi se cinio previse poslusnim, radeci ono sto mu se kaze. U principu ljudi ne rade to. Oni imaju napade besa jer ce biti zatvoreni ovde i preplase se. Harryjevo ponasanje pokazalo je to da nije uplasen, nije brinuo zbog toga sto ce biti zatvoren ovde zauvek. Planirao je nesto. I to me plasi.
Razmisljala sam o tome dok sam sedela u sobi za medicinske sestre, ne radeci mnogo toga. Cula sam kako se skripajuci otvaraju vrata i videla Lori, ona je bila na poziciji "glavne medicinske sestre" iako je bila jedina medicinska sestra koja je radila ovde. Imala je dugu sivu kosu, bledu kozu i negde oko 60 godina.
"Zdravo Gospodjo Hellman zelite li da dostavim dorucak u sobu 419?", rekla sam. Zvali smo ih sobe iako su vise licile na zatvorske celije. Klimnula je glavom i automatski sam ustala grabeci kutiju sa hranom i pocela hodati do celije. Nisam mogla da se setim ko je bio u sobi 419 ali pretpostavljam da cu saznati uskoro. Klizeci sam otvorila teska vrata celije i usla unutra. Prizor koji sam videla skoro je ucinio da mi hrana ispadne iz ruku.
To je bila Harryjeva soba.
Sedeo je na ivici kreveta, njegove podlaktice su se odmarale na njegovim bedrima. Gledao je u pod i izgleda da je bio zamisljen. Rukavi su mu bili zadignuti, a njegove mracne kovrdze su neuredno podignute pozadi. Cuo me je kada sam usla i glavu je podigao u mom smeru.
"Zdravo.", nasmesio se.
"Cao.", rekla sam tiho. "Umm..." nism znala gde da spustim njegov obrok i osecala sam se neugodno i zastraseno, tamo da sam samo stajala tamo.
"Ovde.", rekao je, zatim je ustao i dosao do mene da uzme svoju hranu. Instiktivno sam napravila korak unazad do zida.
Zamislio se na moju reakciju i jos vise mi se priblizio. Ostala sam bez vazduha kada mi se priblizio sto je vise moguce, izmedju nas je ostalo samo 10 inca prostora. Morala sam da se nagnem kako bih ga videla, njegova visina se nadvijala nad mojom, i njegove oci poput dubokog bazena smaragda. Imao ne zlobni osmeh na licu i njegov jezik je proklizio van kako bi ovlazio usne.
"Ne brini se, necu te povrediti.", izgovorio je svoje reci polako sa dubokim i strogim glasom. "Kako je tvoje ime ljubavi?"
"Rose."
Nagnuo se malo blize. Malo previse blizu. Iznenadila sam se kada sam osetia da tako dobro mirise na ovom ustajalom mestu. Polako je spustio svoje usne na moje uho i mogla sam osetiti njegov vreli dah na svom vratu. Izazvao je trnce u mom telu. "Ja sam Harry." jedva je prosaputao.
Samo sam klimnula glavom. Moje srce kucalo je milion puta u miniti. Ubica je sa svojim telom stajao samo par inceva od mene. Vec sam znala sta ce da uradi. Na moje iznenadjenje nije nista uradio. Samo je stajao tamo.
"Mogu li sad dobiti svoju hranu?" pitao je sa zlobnim osmehom na licu.
Pogledla sam dole i shvatila sam da sam jos uvek drzala kutiju tako snazno da su mi prsti pobledeli. "Na-naravno." zamucnula sam, pruzila mu kutiju i pobegla. Mogla sam cuti smeh koji je dolazio iz njegove celije i brzo sam otisla frustrirana. Bila sam uznemirena zato sto sam mu dopustila da me prestrasi i sto sam kukavicki pobegla od njega. To mu je pokazalo da sam sklona napadu, a takva nisam trebala biti pred kriminalcem.
Bila sm malo potresena kada sam usla u kanclariju za medicinske sestre. Harryjevo zanosno ali pretece prisustvo je jos uvek bilo u mom umu. Kako je Gospodja Hellman mogla da me posalje u tu sobu bez zastite, bez cuvara, cak ga ni ne vezati lisicama? Mogao me je napasti ili silovati ili istrcati iz sobe u bilo kom trenutku a ja bi bila bespomocna. Znam da je Gospodja Hellman rekla da cu boraviti vise sa pacijentima ali ovo nie bilo ono sto sam imala na umu.
Usla sm u Lorinu kancelariju i zateka je kako pomaze sizofrenicarki Darli koja je udavila sopstveno dete.
"Hej jesi li dobro? Izgledas kao da si videla duha." primetila je.
"Ne, dobro sam." slagala sam. Nisam zelela da budem u prisustvu pacijenata sada, samo zelim da razbistrim glavu na minut. " Moram da odem do kupatila." rekla sam zureci da izadjem iz sobe.
"Uredu ali samo pozuri moramo da obavimo preglede danas." vikala je zamnom.
Zajecala sam. Imamo dane jednom mesecno kada pregledamoo fizicko stanje pacinenata. Ne njihovo psihicko stanje za koje sam bila najvise zainteresovana. Ali i to je bio posao psihologa.
Zadrzala sm se u kupatilu da popravim svoju dugu talastu kosu, uniformu i jos neke sitnice. Nakon sto sam zavrsia vratila sam se natrag u kancelariju.
"Hej upravo si propustila novog momka, Harryja." Lori mk je rekla kada sam se vratila.
"Ne mogu recu da mi je zao sto to cujem." odgovorila sam."
"Sto, ne svidja ti se?"
"S cinjenicom da je oderao tri zene? Dodjavola plasi me."
"O vidim. I mene takodje plasi, kao i ostali pacijenti jednu ruku."
"Stvarno? Uvek izgledas tako slobodno sa njima."
"Da zato sto se trudim. Jednom kad ih bolje upoznas shvatis da nisu mnogo drugaciji od razumnih ljudi. Oni su izgubljeni u svojim mislima." onda je tise progovorila "vecina njih i ne treba zatvorena u ovom zatvoru."
"Nema veze, zaboravi da sam ista rekla."
Bila sam radoznala da saznam sta je time mislila ali sam odlucila da ne nastavljam dalje. Radila sam sa Lori jos nekoliko sati, cuvajuci pribor i vodeci evidenciju ili sta god da je trebalo. Nismo morale nikog da smirujemo niti da zovemo , tako da je bilo dobro.
Kada smo preledale oko polovinu pacijenata Lori se okrenula prema meni. "Uredu vreme je za rucak." Uzdahnula je i odjednom izasla iz sobe. Nisam bila gladna ali nema sanse da sedim u sobi sat vremena tako da sam se bacila na istrazivanje. Znala sam vecinu prostorija gde je bio moj posao, kao kafeteriju i sobu za zaposlene i pacijente ali to je bilo sve. Kako se moze videti spolja ovo mesto je ogromno tako da sam verovatno videla samo polovinu zgrade. Nisam mogla pomoci sebi a da ne saznam sta se nalazi duz hodnika.
Moja stopala su odjekivala o betonski pod kada sam zapocela korake niz hodnik koji vodi Bog zna gde. Kako sam hodala primetila sam da je gradjevina izgledala dosta staro. Izgradjen je mozda pre 40 godina u 1912912, ali izgledala je kao da je iz drevnih vremena.
Mesto je bilo tiho i jezivo. Bilo je malo hladno i mracno. Pored stotine pacijenata i osoblja osecala sam se usamljeno. Prolazila sam izmedju kamenih zidova najmanje pet minuta kada sam dosla do velikih teskih vrata. Napravljena su od metala i izgledala su kao ulaz u novu instituciju. Mogla sam da cujem krike i viku koja je dolazila sa druge strane vrata. Pogledala sam gore i videla uokvireni sivi natpis na kome je pisalo "Odeljenje C"
Deo mene je zeleo da sazna koji horor se tamk desava a drugi deo nikada nije zeleo saznati.
Odlucila sam da nastavim hodati dok nisam dosla do neke sobe. Ulaz je bio veliki ali je bioo malo izdvojen. Nigde nije pisalo sta je ovo pa sam zelela saznati. Okrenula sam rucku i zakoracila unutra.
Kada sam usla bio je veliki nered. Dosijei i papiri su bili u gomili razbacani po podu. Nacrti su bili razbacani po zidovima a tegle po policama... sta je kog djavola bilo u njima? Nisam znala odgovor. Tecnost je bila stara. Moje oci su putovale po nacrtima. Izgleda da su bile od razlicitih delova ljudskog tela. Vecina od mozga, neki od srca, i nerava, od necega sto ne znam sta je. Na jednom od njih pisalo je nesto necijim rukopisom.
Test #309
Pacijent 20
Lila Darson
Koji kurac? Preskocila sam brojne papire pokusavajuci da nadjem ostale nacrte i saznam dalje, ali sam kako se vrata lagano otvaraju. Krv mi se sledia u zilama. Znala sam da ne trebam biti ovde a ko god to bio i on je znao.
"Sta mislis da radis ovde?"
__________________________
STVARNO SE IZVINJAVAM ZBOG GRAMATICKIH GRESAKA JER NE STIGNEM SVE DA POPRAVIM. SADA IMAM OBAVEZE OKO MATURE I PRIJEMNOG TAKO DA NE ZNAM HOCU LI STICI SVE NA VEME URADITI, NADAM SE DA HOCU. PA ETO I DRUGOG NASTAVKA.
YOU ARE READING
Psychotic (Serbian Translation)
Fanfiction''Voleo sam je,ne zbog načina na koji je igrala sa mojim anđelima,već zbog načina kako je zvuk njenog imena mogao da ućutka moje demone.'' - Christopher Poindexter
