Psychotic (Serbian Translation)

Chapter 37.

Prethodna naslućena ''loša stvar'' za koju sam mislila da će se dogoditi,zapravo se nije desila. Dobro, ne još.  Bilo je oklevajuće ovde, visi samo iz vida. Negde u mojim mislila sam znala da dolazi,ovo je samo tišina pred oluju. Naša radost je uvek bila kratkotrajna i naša sreća je brzo nestala. Do sada sam naučila da se ne navikavam na bilo kakav komfort ili nadu, kao da je to uništeno u sekundi kada poveruješ. Tako da nisam mnogo uživala u činjenici da nam je dodeljeno nekoliko mirnih dana.

Ali sam ih iskoristila na najbolji način. Jer se činilo da je moj čuvar savršeno običan, ne priča mnogo ali me vodi gde treba da idem. Zloba g. Hellman je bila na odsustvu, i James i Kevin, pa čak i Norman su bili na distanci. Bio je nedostatak uobičajenih tegoba koje su nas potiskivale.

I da ne pominjem, Harryev rad koji je pričao često je bio zamagljen gromoglasnim olujama staha, čineći da teško poveruješ da to zaista postoji. Ali uvek se činio da pronalazi načine. Bez obzira da li je to šunjanje u ormarima sa zalihama,čekanje da se soba isprazni da bi ukrao poljubac,ili čak da drži ruku na mom kolenu ispod stola na ručku, uvek je bilo nekog načina da se izostavi sreća.  Naravno da nismo mogli biti zajedno sve vreme kao što smo oboje očajno želeli i što nam je bilo potrebno. Ali bilo je i dalje načina da zadovoljimo svoju glad. Harry je uvek prozivao neku spletku kako bi poremetio striktnu budnost čuvara; i činio je to veoma često,takođe, činilo se kao da ne mogu da izdržim bez njegovih dodira. Posebno prošlih nekoliko dana kada smo jednom,možda dva puta zatekli sebe sa prstima zamršenim u kosi i usnama uz usne negde izvan vidika.

Mogao bi nanizati naše zajedničke momente i dodati neku muziku i pretvoriš ga u nekakvu montažu iz tinejdžerskog romantičnog filma.  Svaki momenat se činio više uzbuđeniji i ispunjeniji na kraju.

Juče je bio moj omiljen od tih momenata.

Počela sam sa Mikaylom i njenom anonimnom knjigom. Sedela je tako kada sam ušla u sobu za ručak, zadovoljno je naslonjena na svoju plastičnu stolicu.  Njene preplanule podlaktice su odmarale na kraju stola. Ali bilo je nešto što je držala u rukama, nešto što mi je jako nedostajalo iz stana i kada sam zapravo imala neku slobodu.

''Gde si to našla?'' Pitala sam je, zaintrigirano.

''Ovo?'' zapitala se,podizajući knjigu.

''Da. Da li si je ponela sa sobom kada si došla u ustanovu?''

''Ne,'' odgovorila je dok je Harry posmatrao naš razgovor sa svog mesta preko stola. ''Uzela sam je iz biblioteke.''

''Koje biblioteke?'' Nastavila sam. Knjiga se činila kao savršen način da pogledam u drugi svet koji nije bio ovoliko zbunjujuć, naporan kao ovaj u kome sam ja.

''Onoj što je ovde,'' rekla je to na neki ''duh'' način kao da je to očigledno.

''Vau,vau,čekaj,'' Harry je prekinuo. ''Ovo mesto ima biblioteku?''

''Da... nisi to znao?''

''Ne,'' rekao je.  Skoro zaprepašćen jer nije bio informisan. ''Od kada?''

''Ne znam,'' Mikayla je rekla monotonim glasom. ''Čini se da je nova,verovatno od pre par godina.''

''Kako si saznala za to?'' Zapitao se.

''Vau,polako narode,'' rekla je,dramatično podizajući ruke uvis kao u odbranu. ''Samo sam pitala čuvara da li ima negde knjiga i on me je odveo u biblioteku.''

Harryve oči su bile široke zbog iznenađenja. ''Sranje, idem odmah tamo.''

''Sačekaj posle ručka,'' rekla sam,u nemogućnosti da potisnem osmeh. ''I ja želim da idem,'' pomerila sam svoju stolicu i zauzela mesto pored Harrya.